Тургенев Иван Сергеевич
Der letzte Zauberer

Lib.ru/Классика: [Регистрация] [Найти] [Рейтинги] [Обсуждения] [Новинки] [Обзоры] [Помощь]
Скачать FB2

 Ваша оценка:
  • Аннотация:
    Fantastische Operette in 2 Acten.


   
   И. С. Тургенев. Полное собрание сочинений и писем в тридцати томах. Письма в восемнадцати томах.
   Том двенадцатый. Либретто комических опер. Водевиль. Стихотворения. Речи. Записки общественного назначения. Автобиографическое. Незавершенное. Dubia
   Издание второе, исправленное и дополненное
   М., "Наука", 1986
   

ЛИБРЕТТО

DER LETZTE ZAUBERER

Fantastische Operette in 2 Acten

Text von Iwan Turgenjew.

Musik von Pauline Viardot.

Deutsche Bearbeitung von Richard Pohl.

Personen

   Krakamix, ein alter Zauberer (Bariton-Buffo)
   Stella, seine Tochter (1-te Sopran)
   Papperlapapp, sein Diener (Tenor-Вuffо)
   Prinz Lelio (Alt)
   Die Elfenkönigin (2-te Sopran)
   Amaryllis, Elfe (Mezzo-Sopran)
   
   16 Elfen als "Fleurs animées"; Frauenchor.
   Viola
   Waldröschen
   Erika
   Immortella
   Campanulla
   Belladonna
   Anemone
   Vergißmeinnicht
   Maßliebchen
   Maiblümchen
   Erdbeerblüthe
   Lindenblüthe
   Hollunderblüthe
   Akazienblüthe
   Epheu
   Immergrün

Chor der Elfen und Nixen.

Die Scene ist im Walde, vor dem Hause des Zauberers.

   

1. ACT

Dichter Wald in der ersten Morgendämmerung. Links im Mittelgrund ein halbverfallenes altes Haus, durch dessen Fenster man schwaches Licht sieht. Das Haus ist der letzte Ueberrest eines Schlosses. Rechts ein freier Platz mit einem kleinen ärmlichen Gärtchen. Tief im Hintergrund erblickt man durch die Bäume eine Quelle aus Felsen sprudeln.

   

1. SCENE

Beim Aufgehen des Vorhangs sind schon einige Elfen auf der Scene. Die übrigen Elfen und die Nixen kommen nach und nach von allen Seiten herbeigeeilt.

Chor der Elfen und Nixen, Amaryllis.

Elfen

                       Eilt herbei
                       Ohne Scheu!
   

Nixen

                       Wir sind da!
                       Was geschah?
   

Elfen

             Schwestern, kommt, um zu helfen,
             Plagt den bösen Feind der Elfen,
             Er ist jetzt im uns'rer Macht,
             Wird von uns gequält, verlacht
                       Nacht für Nacht!
                       Schaut nur hin
                       Zum Kamin!
   

Amaryllis

             Seht, wie er in seiner Zelle
             Schwingt den Zauberstab zur Stelle,
                       Feuer zornig er begehrt
                       Am Herd!
   

Elfen

             Quält sich ab in dunkler Zelle,
             Schwingt den Zauberstab zur Stelle,
                       Feuer zornig er begehrt
                       Am Herd!
   

Amaryllis

             Doch es darf ihm nicht gelingen,
             Wasser soll zum Herde dringen;
             Lös't die Gluth mit Nebelhauch
                       In Rauch!
   

Elfen und Nixen

             Nein, es darf ihm nicht gelingen,
             Regen soll zum Herde dringen;
             Lös't die Gluth mit Nebelhauch
                       In Rauch!
             Nimmer soll er sich erwärmen,
             Lass't den Schornstein uns umschwärmen,
             Gießt durch ihn das Feuer aus
                       Im Haus.
   

Amaryllis und Chor

                       Es braust und zischt,
                       Die Gluth erlischt!
   

Krakamix

             Verschwinde, kleine Höllenbruth!
             Ich komme, fürchtet meinen Wuth!
   

Elfen und Nixen

                       Bravo, bravo!
                       Ha, ha, ha, ha!
                       Hi, hi, hi, hi!
                       Wie er tobt, wie er droht!
                       Niemand folgt dem Gebot.
                                 Heraus, heraus
                                 Aus deinem Haus!
                                 Mit deinen Künsten
                                 Ist's nun aus.
   

Krakamix

                                 Ich komme schon!
   

Nixen

             Wie er tobt an seinem Herde,
             Droht mit wüthender Geberde!
             Bald erstickt sein Zorn nun auch
                       Im Rauch!
                       Regen, rinn'
                       Durch's Kamin!
   

Elfen

             Dank, daß ihr uns kamt zu helfen,
             Krieg dem alten Feind der Elfen,
             Er ist ganz in uns'rer Macht,
             Wird von uns verhöhnt, verlacht.
             Mit allen Künsten ist's nun aus
                       Im Hexenhaus.
                       Regen, rinn'
                       Durch's Kamin!
   

Amaryllis

             Horch! die Lerche singt im Aether,
             Morgenwind bewegt die Blätter!
             Auf die Blüthen senkt sich Thau,
             Lichter wird des Himmels Blau.
             Elfen-Schwestern, flieht den Tag,
             Fort, mit leichtem Flügelschlag.
   

Alle

             Lebe wohl, Elfenfeind,
             Bis der Mond wieder scheint!
                       Eilig fort,
                       Hier und dort.
             Jede schlüpf mit Windeseile
             In den Kelch, wo sie verweile,
             Bis der Sonne Licht verschwand
                       Am Waldesrand.

(Eine Wolke sinkt sich aufs Dach. Man hört Regen rieseln. Das Licht erlischt in der Burg.)

Krakamix (im Hause)

             Verschwinde, kleine Höllenbruth!
             Ich komme, fürchtet meinen Wuth!
   

Elfen

             Mit allen Künsten ist's nun aus.
                       Im Hexenhaus!
                       Regen, rinn'
                       Durch's Kamin!

(Morgenroth. Der Tag bricht nach und nach an. Der Regen hört auf.)

   

Amaryllis

             Verweilet hier! Ihr wißt, die Königin
             Erschien noch nicht. Und ohne ihr Geheiß
             Vermöchten wir die Ruhe nicht zu finden.
             Auch haben Rechenschaft wir noch zu geben
             Von allem, was geschah. Dort naht sie schon.
   

2. SCENE

Die Elfenkönigin, Vorige. Sie erscheint auf einem Nebölstreifen, schnell von der Seite kommend, mitten unter die Elfen schwebend.

Königin

             Ich grüß' euch, meine Schwestern alle! Sagt,
             Was treibt der Zaub'rer, unser alter Feind?
   

Amaryllis

             Er brütet Rache jetzt für uns're Streiche,
             Die Nixen-Schwestern kommen uns zu Hülfe,
             In Nebelwolken hüllten wir das Haus,
             Und löschten ihm am Herd sein Feuer aus.
   

Königin

             Ihr thatet Rache. [Wir thun niemand Böses,
             Erfreuen jeden gern, der uns'rer schont,
             Doch diesen frechen Eindringling noch länger
             In unserm Reiche dulden darf ich nicht.
   
             Der Elfen Tanzplatz hat er sich erkoren
             Zum Herde seines tollen Zauberwesens;
             Dicht an der Quelle, wo wir baden, spielen,
             Erbaut' er, uns zum Hohne, sich ein Haus;
             Trübt jede Freude uns, vertreibt die Schwestern,
             Und was nicht er verbrochen -- that sein Zwerg.]
   
             Wär! Stella nicht, sein holdes Töchterlein,
             Die uns'rer pflegt und still die Wunden heilt,
             Die jene schlugen, längst schon war der Krieg
             Verderblicher entbrannt. Doch nun ist's Zeit
             Das Spiel zu enden! Heute sei's entschieden.
             Berichtet mir indeß, was hier geschah.
             Was that mein süßes Kind, die Lindenblüthe,
             Um unsern Feind auf ihre Art zu quälen? *
   * Anmerkung: Jede genannte Elfe tritt hervor und verbeugt sich.
   

Amaryllis

             Die Näscher alle, die sie stets umschwärmen
             Und ihr den Honig rauben -- Bienen, Wespen,--
             Den ganzen Schwärm der stechenden Insekten --
             Trieb, schwer gereizt, dem Zaub'rer hin ins Haus.
   

Königin

             Vortrefflich, Kind! [Der Läst'gen wardst du ledig
             Und schafftest jenem Pein.] Was thatest du,
             Gesundheits-Bringerin, Hollunderblüthe?
   

Amaryllis

             Sie schüttet' Blüth auf Blüthe in die Quelle,
             Woraus der Alte trank. Ihm ward so heiß,
             Daß stönend er umsonst nach Kühlung suchte!
   

Königin

             Du hast dich heißgerächt! Vergißmeinnicht,
             Gewiß, du hast den Frewler nicht vergessen?
   

Amaryllis

             Der Frösche zahllos Heer in ihrem See
             Warb sie zu einer Serenade für den Alten,
             Daß von der Froschmusik ihm noch die Ohren klingen!
   

Königin

             Das hast du brav gemacht! Und du, mein Veilchen?
   

Amaryllis

             Im Gras versteckt, schaut' sie die Andern zu!
   

Königin

             Unschuldig Kind! Kannst niemand wehe thun,
             Selbst deinem Feinde nicht! Dir ist verzieh'n.
             Doch meiner Amaryllis stolzes Herz
             Ist nicht so leicht gerührt! Was thatest du?
   

Amaryllis

             Mehr schafft' ich, als die alle, Königin!
             Die Elfen-Schwestern habe ich geworben
             Zu einem Ueberfall am hellen Tag.
   

Königin

                       Verkünde, wie?
   

Amaryllis

                                           Du weißt, daß ehedem,
             Als noch die Macht des Zaub'rers ungebrochen,
             Kobolde er zu seinen Diensten zwang.
             Sie brachten ihm den Wunderzweig der "Moly",
             Den Helden Griechenlands einst wohlbekannt,--
             Der ew'gen Jugend giebt und stete Schönheit.
             Seit langen Jahren blieb der Zweig schon aus,
             Obwohl der Zaub'rer zornig ihn begehrte.
             Die Kraft erlahmte, die die Zwerge zwang.
             So ward er alt. Verkleidet schlüpft' ich heut'
             Als Bote ihm ins Haus, um die Gesandten
             Aus China feierlich ihm anzukünden.

(Lachend.)

             Er hat mich nicht erkannt und mir geglaubt!
   

Königin

             Und was soll nun gescheh'n?
   

Amaryllis

                                                     Wir können nie
             Die Schwelle seines Hauses überschreiten,
             Die Macht hat Er. Doch läßt er als Gesandtschaft
             Uns freudig ein. Wir alle werden kommen,
             Vermummt als häßliche Chinesen-Schaar,
             Und -- ist er einmal erst in uns'rer Hand.

(Lacht.)

Elfen

                       Dann wehe ihm!
   

Amaryllis

                                           Er soll an uns gedenken!
   

Königin

             Ein sicherer Plan -- vortrefflich ausgedacht,
             Ich werde selbst euch führen, seid bereit!
             Zum Lohn für deine Treue soll noch heut'
             Dein Flügelpaar im Perlenglanze schimmern.
   

Amaryllis

             Dank, meine Königin! (Bei Seite.) Der Perlenschmuck
             Wird meine Purpurblüthe reizend kleiden,
   

Königin

             Doch höret mein Gebot: Braucht nicht Gewalt!
             Wir strafen ihn; wir treiben ihn von hinnen,
             Das ist genug. Um seiner Tochter willen,
             Die uns'rer Art verwandt, sei Er geschont!

(Hornfanfare hinter der Scene.)

             Ich höre Hörnerklang. Zieht euch zurück,
             Doch auf den ersten Wink seid alle da.

(Die Elfen verschwinden nach allen Seiten.)

             Der junge Jäger ist's, mein schöner Schützling,
             Ergeben mir -- obschon er nie mich sah!

[Die Königin zieht sich langsam in den Hintergrund zurück und bleibt während der 1-sten Strophe des Liedes noch lauschend sichtbar. Erst beim Auftreten Lelio's versehwindet sie. Während des 1-sten Couplet's, das Lelio hinter der Scene singt, bleibt die Bühne frei, Bäume und Sträucher wachsen schnell empor, welche das Haus des Zauberers ganz verhüllen, so daß es beim Auftreten Lelio's unsichtbar ist.]

   

3. SCENE

Lelio hinter der Scene.

Lied. No 2

             Stobzer Hirsch, schon am Morgen
             Schrecket dich Horneruf!
             Du warst so sicher geborgen,
             Als ich Leid dir schuf!
             Mein Hund ist nachgesprungen
             Mit fröhlichem Gebell.
             Mein Speer hab' ich geschwungen,
             Traf sicher dich und schnell!
                                 Trara, trara!
             Mein Ziel ich gut ersah!
   
             Ach, zum Wald, Nacht und Morgen,
             Wie jenes scheue Wild,
             Verfolgt mich, tritt verborgen
             Ein gar zu süßes Bild!
             Mein Kämpfen ist vergebens,
             Ich kann nicht mehr entflieh'n;
             Es gilt das Glück des Lebens --
             Wie soll ich weiter zieh'n?
             (вариант: Ich kann nicht weiter zieh'n,)
             Weiß ich doch nicht, wohin.
                                 Trara, trara!
             Mein Glück ich nimmer sah!
   Lelio. Wo finde ich sie wieder, das entzückende Kind, das meine Träume erfüllt, seitdem ich -- ach, nur einmal! -- sie erblickte? Ich bin in diesen Wald fest gebannt, denn hier muß sie weilen. Wer aber kann sie sein? Und wer ist jenes geheimnißvolle Wesen, das ich niemals schauen durfte, dessen Stimme ich aber schon so oft vernahm, bald nahe, bald fern? Immer tiefer hat sie mich in diesen Wald gelockt. Gewiß ist sie die schützende Fee dieses Haines. Doch -- was will sie von mir? Darf ich ihr folgen? Seltsames Abentheuer, das mich fortwährend in Spannung erhält. Sollte sie wohl jetzt mir nahe sein? Ich hörte ihre Stimme schon lange nicht mehr.
   

4. SCENE

Melodram. No 3

Elfenkönigin

             Dein Schicksal werd' ich leiten,
             Kannst du mir fest vertrau'n;
             Ich will dir Glück bereiten:
             Du sollst die Holde schau'n.
             Die Rose mußt du wahren,
             Sie beschirmt deinen Pfad,
             Und schützt dich vor Gefahren,,
             Sobald die Nacht genaht.
             Wahre sie! Auf! Sei getreu!

(Sie erscheint plötzlich hinter Lelio, von ihm ungesehen, in der Krone eines Baums.)

             Lelio! Lelio!
   

Lelio

             Die Stimme ist's, was werd' ich jetzt vernehmen?
   

Königin

             Bleib' unbeweglich steh'n und frage nicht.
   

Lelio

             Ich füge mich, wenn du mir sagen kannst...
   

Königin

             Verwegner Sterblicher! Gehorch' und schweige,
             Blick' um dich her. Was siehst du dort?

(Die Bäume und Sträucher, welche des Haus des Zauberers beim Auftreten Lelios verhüllt hatten, thun sich auseinander. Man erblickt das Haus wie in der ersten Scene.)

Leliо

             Ein altes Schloß, das ich bisher nicht sah!
             So dichter Wald umgab mich eben noch,
             Nur hundertjär'ge Eichen schaut' ich dort
             Und nur das grau' Gemäuer.
   

Königin

                                                     Es verbirgt
             Die Eine, die du liebst.
   

Lelio

                                                     O, Seeligkeit!

(Will ins Haus eindringen.)

Königin

             Gemach, Gemach! Umsonst war' all Bemühen,
             Nicht ohne meine Hülfe dringst du ein.

(Eine schöne Blume blüht plötzlich aus der Erde vor Lelio empor.)

             Sieh' diese Blume, nimm sie -- sie sei dein,
             Doch hüthe treu den edlen Talismann.
             Sie macht dich unsichtbar für jedermann,
             Nur nicht für die, der du erscheinen willst.
   

Lelio
(pflückt willig die Blume und will ins Haus eilen.)

             O, hin zu ihr! Laß mich zu ihren Füßen...
   

Königin

             Noch zügle weise dein Verlangen,
             Der Zauber wirkt erst, wenn die Sonne sinkt.
   

Lelio

             O Nacht, brich bald herein! Führ' mich zu ihr!
   

Königin

             Wirst du mir stets gehorchen, wie bisher?
   

Lelio

             Ich schwör's bei deiner süßen Zauberstimme!
   

Königin

             Nun wohl, dann schau' noch einmal hin.

(Ein Fenster thut sich auf, Stella erscheint am Fenster, träumerisch hinausblickend.)

Lelio

             Sie ist's! Welch Glück! Sie ist's! O unsichtbare Fee,
             Sag' mir noch ein's: W7ie ich sie nennen darf?
   

Königin

             Stella! Doch nun genug! Sprich nicht mit ihr.
   

Lelio
(In ihrem Anbick versunken; leise.)

             Stella, Stella, ich liebe dich so heiß...
   

Krakamix
(Im Innern des Hauses polternd.)

             Das ist zu viel, und mein Nachsicht ist zu Ende!

(Stella verschwindet am Fenster.)

Königin

             Flieh' willig fort, sonst schütz' ich dich nicht mehr!

(Sie versehwindet.)

             Ende des Melodrams.
   

Lelio
(zieht sich, umherspähend langsam zurück. Im Abgehen.)

             Stella! Stella!
   

5. SCENE

   Krakamix (stürzt wüthend aus seinem Hause). Ja! Man spottet meiner! Man verlacht den alten Magier, als ob er kindisch geworden wäre! Aber nur Geduld, Geduld! Wir sind noch nicht am Ende! Wenn die Gesandtschaft, die sich für heute angekündigt, den Wunderzweig mir gebracht hat. Dann zittert alle! Dann sollt ihr den großen Fürsten Krakamix in all seinem Glänze Wiedersehen, und seine ganze Macht fühlen! Aber, ach, bis dahin bin ich nichts als ein armer, alter Mann, ein schwacher Greis, der nichts vermag. Stella! mein theures Kind! Ist das die Zukunft, die ich für dich träumte? Was würde deine erhabene Mutter dazu sagen? Die erlauchte Prinzessin von Schiras, die ich auf einem geflügeltem Roß entführte, beladen mit Diamanten, Rubinen und dem Brautschmuck ihres betrogenen Freiers, des großen Schah von Persien? Ach, sie ist dahin mit ihren Diamanten! Stella! Mein geliebtes, einziges Kind! Dein letztes Asyl ist jetzt diese erbärmliche Hütte, der baufällige Ueberrest jenes stolzen Palastes, den ich einst an dieser Stelle erbaute. Und als Diener blieb dir nur Papperlapapp, der elende Sclave, den ich einst zum Riesen gemacht hatte, begabt mit hundert Pferdekraft, und der jetzt zum Zwerg zusammenschrumpfte, zum blöden stumpfsinnigen Zwerg, der keine Maus mehr bezwingen kann! Nicht ohne Schaudern kann ich ihn sehen. Denn ist er nicht das traurige Bild meiner eigenen Ohnmacht?
   

Arie. No 4

Krakamix

             Nein, das ist unerträglich!
             Ach, es ist gar zu kläglich,
             Ein Magier zu sein,
                       Dem die Macht
                                 Versagt,
                       Welche Pein!
   
             Ach, ach, ach, ach!
             Nicht länger mehr trag* ich die Schmach.
             Weiß mir nimmermehr zu helfen,
             Mir, der Tochter, meinem Haus!
             Vor dem Hexenvolk der Elfen
             Fahr' ich aus der Haut heraus!
             Bei Tag und Nacht geplagt,
             Gefoppt, gehöhnt, gejagt,
             Gestochen, umgerannt,
             Gebissen und gebrannt,
                       Gehetzt, verletzt,
                       Zerfetzt, zuletzt
                       Zerschellt, geprellt.
             Das ist die HölF auf Erden,
             Man möcht des Teufels werden!
             Und all die schwere Noth
             Endet nichts, als der Tod!
   
                       Kein Zauber gelingt,
                       Nur Hohn er mir bringt;
                       Mein Diener, der Narr,
                       Verlacht mich sogar.
                       Wünsch' ich mir ein Pferd,
                       Wird ein Esel bescheert;
                       Verlange ich Schuh',
                       Fehlt die Sohle dazu!
                       Will schlafen zur Nacht,
                       Wird Höllenlärm gemacht!
                       Hab' Feuer begehrt,
                       Erstick' ich am Herd!
                       Befehle ich Wein,
                       Schenk' Hefe ich ein!
                       Auf diese Manier
                       Verhung're ich hier!
   
             Nein, das ist unerträglich!
             Ach, es ist gar zu kläglich,
             Ein Magier zu sein,
                       Dem die Macht
                                 Versagt,
                                 Welche Pein!
             Das ist die Höll auf Erden,
             Man möcht' des Teufels werden!
             Und all die schwere Noth
             Endet nichts, als der Tod!

(Nach der Arie greift er plötzlich erschreckt an seine Nase.)

   Was ist dann das nun wieder? Mir fiel doch aber etwas auf die Nase? Ein Regentropfen? Hat das magische Netz, das ich über meine Behausung spannte, seine Kraft auch verloren? Ist es zerrissen und läßt den Regen durch, wie ein alter Macintosch? Wahrhaftig. Noch ein Regentropfen -- und wieder einer! Das ist zu stark! (Ruft ins Haus.) Papperlapapp! Komm' schnell heraus! Auf der Stelle, sage ich... Jetzt ist er auch noch taub geworden... Papperlapapp!..
   
   Papperlapapp (im Hause, gedehnnt und schläfrig). Was soll's?
   Krakamix. Was es soll? Unverschämter! Hörst du nicht, daß dein Herr dich ruft?
   

6. SCENE

Krakamix, Papperlapapp.

    (die Augen reibend, aus dem Hause schleifend; schläfrig). Nun, was weiter? Muß es denn immer gleich sein? Ihr kommt ja auch nicht gleich, wenn man Euch ruft! Und... ich habe so gut geschlafen!
   Krakamix. Fauler Knecht, weißt du nicht, daß du dein Brod im Schweiße deines Angesicht's essen sollst?
   Papperlapapp. Ich esse es lieber mit Butter.
   Krakamix. Pfui, du Faulenzer!
   Papperlapapp. Ich bin gar nicht faul. Ich thue alles, was ich kann.
   Krakamix. Nichts thust du, gar nichts.
   Papperlapapp. Aber das ist ja alles, was ich kann!
   Krakamix. Schweig! Jedes Wort ist vergebens. Hole meinen Regenschirm.
   Papperlapapp (will gehen, kehrt aber wieder langsam um). Meister, verscheucht doch erst die große Fliege, die mir immer um die Ohren summt. Sie brummt: "Summ, dein Meister ist dumm! Summ, dein Meister ist dumm!" Anfangs hat mir's Spaß gemacht, aber Euch wird's keinen machen. (Lacht.)
   Krakamix (droht ihm). Soll ich dir helfen, Dummkopf? Schnell mein Parapluée!
   Papperlapapp (ins Haus und zurück; bringt einen ganz zerrissenen Schirm im elendsten Zustande). Hier!
   Krakamix (spannt ihn auf). Der ist ja total ruinirt! Das soll ein Parapluée sein? [Solange mein magisches Netz nicht zerrissen war, brauchte ich freilich keinen...]
   Papperlapapp. Ich hab' ihn auch zum Bratspieß gemacht.
   Krakamix. Wart'! Ich will dir lehren, Witze machen! (Schlägt ihn mit dem Schirm.) Nimm das, und das, und das, du Dummkopf!
   Papperlapapp (schreit). Au, au, au!

(Er läuft so schnell er kann, daran. Krakamix läuft ihm schlagend nach. Beide hinter das Haus ab.)

   

7. SCENE

   Stella (langsam, träumerisch aus dem Hause kommend). War mir's doch, als hört' ich meines Vaters Stimme. Er schien wieder erzürnt. Er ist's leider jetzt gar zu oft! Armer, alter Vater! Mein Schicksal beunruhigt ihn noch mehr, als das seinige. Ich bin aber auch nicht mehr so ruhig, wie sonst. Der schöne junge Mann, den ich gestern sah -- dort, ganz dicht an der Quelle -- will mir nicht mehr aus dem Sinn. Er wollte mit mir reden -- ich sah's,-- aber die Fee, die sich meine Beschützerin nennt, litt' es nicht. Sie ist mir doch sonst so freundlich gesinnt ! Warum gebot sie mir denn, diesen Jüngling zu fliehen? [Hatte sie mich nicht erst selbst zur Quelle hingeführt?.. Mein Vater freilich, warnt mich vor ihr; er sagt, sie sey unsere Feindin. Ich kann's nicht glauben. Sie wird mir nichts zu Leide thun. Aber was soll daraus werden? (Seufzt).] Mir ist das Herz SO schwer. (Geht nachsinnend zu dem Gärtchen, macht sich mit Blumen zu schaffen, nimmt eine Gießkanne und will zur Quelle gehen. Plötzlich hält sie an und schaut nach oben.) Sieh' da -- es regnet! Seltsam! Hier hat's noch nie geregnet. Ich wollte so gern zur Quelle gehen. Nun brauchen meine Blumen kein Wasser mehr. Wie schade! Aber die Blumen werden sich freuen. Ich hätte sie heute vergessen.
   

Lied der Stella. No 5

                       Fließe hin, fließe hin, leiser Regenguß,
                       Meinen müden Blumen
                       Gieb' nun frischen Kuß.
   
             Rieselt hin, rieselt hin, Tropfen zart und fem!
             Auch der kleinste Halm
             Sei wieder blank und rein!
   
                       Belebende Düfte
                       Ziehen durch die Lüfte,
                       Schöner wird die Welt,
                       Frischer Wald und Feld.
                       Die Bienen -- die trinken
                       Thau vom Blumenrand,
                       Regentropfen blinken
                       Hell an Diamant!
   
   Ach! Alles ist umsonst. Ich muß doch immer nur an den jungen Mann denken... Er ist so schön, so stolz -- gewiß ein Prinz! Wie er wohl heißen mag? Er muß einen schönen Namen haben. Laß sehen, wie ich ihn nennen möchte? (Denkt nach.)
   

8. SCENE

Stella, Elfenkönigin (sie erscheint wie bei Lelio vierter Scene).

   

Melodram. No 6

Elfenkönigin

                       Ein Schleier soll umhüllen
                       Deines Vaters Blick!
                       Dein Wunsch wird sich erfüllen,
                       Dein Lelio kehrt zurück!
                       Der Abend wird dir bringen
                       Dein lang ersehntes Glück.
                       Harre sein! Bald! Lebe wohl!
             Höre, Stella!
   

Stella (leise)

             Die Stimme ist's von meiner Schützerin!

(Laut.)

             Ich lausche deiner Worte, Unsichtbare!
   

Königin

             Du liebst wohl Lelio sehr?
   

Stella (bei Seite)

             Lelio heißt er!
             Welch schöner Name!

(Laut, aber schüchtern.)

             Ob ich ihn liebe? Dir darf ich's gesteh'n:
             Ich lieb' ihn gar zu sehr!
   

Königin

             Dann sollst du heute noch ihn sehen.
   

Stella (rasch)

             Und sprechen?
   

Königin

                                 Ja!
   

Stella

                                           Und wo?
   

Königin

             An dieser Stelle.
   

Stella (ängstlich)

             Hier? Nein, nein... mein Vater...
   

Königin

             Befürchte nichts von ihm. Dein Lelio
             Ist, so wie du, in meine Macht gegeben;
             Von mir hat er den Zauber, der ihn schützt.
             Drum sey bereit -- und klug! Leb' wohl!
   

Stella

             Hab' Dank!

(Königin versehwindet.)

             Ende des Melodrams.
   

Stella (allein)

             Er kommt, kommt bald hierher... Ich soll ihn seh'n!
             Du ungestümes Herz, was klopfst du denn so sehr?

(Im Abgehen.)

             Mein Lelio, du süßer Lelio!

(Ab ins Haus.)

   

9. SCENE

Krakamix, Papperlapapp.

   Krakamix (ruft im Hause). Papperlapapp! Papperlapapp! Wo ist denn mein Zauberhut? der zur großen Cérémonie? Papperlapapp!
   Papperlapapp (kommt hinter dem Hause hervorgeschlichen, wo er sich bisher versteckt hielt). Ich habe doch einen curiosen Herrn. Er ruft mich in einem fort. Obwohl alle großen Herren so sind?
   Krakamix (im Hause rufend). Papperlapapp!
   Papperlapapp. Geduld, Geduld, mein Alter! Erst verzehre ich die Wurst, die ich dir gestohlen habe. (Zieht eine froße Wurst aus der Hosentasche und beißt hinein.) Sie ist gut, die Wurst. (Nach dem Hause zuwinkend.) Wohl bekomm's, Krakamix! Ich will mir ein's dazu singen -- das vermehrt den Appetit.
   

Lied des Papperlapapp.

No 7, 1-tes Couplet

                       Als ich noch ein Riese war --
                       War größer ich fürwahr.

(Spricht.)

             Nein -- so hab' ich's gemeint!
   
                       Eh' ich so klein mich fand,
                       Mein Witz war ganz charmant

(spricht)

                       's ist immer nicht da.

(Sinnt nach und summt.)

                       Mein Meister, mein Meister...

(Spricht.)

                       Ja, ja, so geht's.

(Singt.)

                       Mein Meister, mein Meister!
                       War ich ein bischen dreister,
                       Ich würfe dich hinaus
                       Aus deinem alten Haus.
   
                       Und dann... und dann... und dann...
                       Nie will mir's doch gelingen
                       Das Lied auszusingen.
                       Von neuem muß ich's fangen an.
   
   Krakamix (ruft im Hause). Papperlapapp!
   Papperlapapp. Nur Geduld, ich bin noch nicht fertig!
   

2-tes Couplet

                       Da ich stark war und fett,
                       Man grüßt mich um die Wett'.

(Spricht.)

             Nein, so hab' ich's nicht gemeint...
                       Da zwanzig Schuh ich maß,
                       Den Schustern...

(Verbessert sich.)

                       Den Schneidern war's kein Spaß.

(Spricht)

                       's ist immer nicht das Rechte.

(Sinnt nach und singt.)

                       Mein Meister, mein Meister!

(Spricht.)

                       Nun hab' ich's.

(Singt.)

                       Mein Meister, mein Meister,
                       Ein Hexenmeister heißt er,
                       Doch furcht' ich ihn nicht mehr,
                       Und plagt er mich zu sehr,
                       Ja dann... was dann?., ja dann...
                                 Nie will es mir gelingen
                                 Das Lied auszusingen.
                                 Von neuem möcht' ich's fangen an.

(Spricht.)

             Aber essen ist doch noch besser als singen.

(Will wieder in die Wurst beißen.)

             Man hört hinter der Scene noch in weiter Ferne den Marsch dor
   

Chinesen. No 8.

   Papperlapapp (ersehrocken). Was ist das? Musik? (Steckt die Wurst ein, geht nach dem Hitnergrund und schaut umher.) Oho! Das ist die Gesandtschaft -- das sind die Chinesen! Herr! Herr! Die Gesandtschaft kommt, die Chinesen kommen! (Läuft so schnell er kann in s Haus.)
   

10. SCENE

Krakamix, dann Papperlapapp.

   Krakamix (stürzt eilig aus dem Hause). Was hörich? Ist's möglich? Die Gesandtschaft kommt, die Chinesen kommen. Und noch ist nichts bereit zu ihrem Empfang! (Schreit ins Haus.) Mein Zauberhut! Mein Zauberhut! Zur großen Cérémonie!
   Papperlapapp (eilig aus dem Hause mit einer Casserolle). Hier, hier ist Eure Mütze.
   Krakamix. Unglücklicher, bist du denn ganz von Sinnen? Bringst meine einzige Casserolle! (Giebt ihm einen Stoß. Papperlapapp fliegt wieder eilig in s Haus.)
   Krakamix (ruft ihm nach). Mein großer Zauberhut, den spitzigen, den vergoldeten, den guten Sonntagshut! Du, setz' deine Mütze auch auf. Er findet wieder nichts, der Einfaltspinsel... (Stürzt im nach in s Haus.)
   Papperlapapp (stürzt aus dem Hause heraus, hat den Zauberhut in der Hand). Nun, wo ist er denn nun wieder hin, der grobe Haus-Narr?
   Krakamix (eilig aus dem Hause mit der Mütze Papperlapapps auf dem Kopfe, verzweiflungsvoll rufend). Papperlapapp! Kerl, ich bringe dich um!
   Papperlapapp. Warum denn? Hier ist der Hut!
   Krakamix. Her damit! (Will ihn aufsetzen und fühlt, daß er schon eine Mütze auf dem Kopfe hat.) Ja so, ich habe deine Mütze aufgesetzt. (Sie tauschen die Mützen aus.) Schnell den Thronsessel herbei!

(Papperlapapp läuft in s Haus und schleppt einen wackelichen alten Lehnsessel heraus, der ehemals vergoldet war.)

   Krakamix (spricht unterdessen weiter). Ich werde mich mit Majestät darauf niederlassen. Meine Würde als großer Necromant verlangt das. (Zu Papperlapapp.) Aber du, Tölpel, sei höflich, sehr höflich, sage ich dir, wie's einem armen Teufel geziemt. Nun hab' ich wieder den Zauberstab vergessen, (Will ins Haus zurück.) Zu spät! Sie kommen schon... Sie werclen's nicht merken... Empfangen wir sie nur mit erhabener Ruhe und mit Majestät ! (Setzt sich auf den Sessel zurecht. Papperlapapp stellt sich dahinter.)
   

11. SCENE

Die Elfen, Vorige.

Der Marsch hat unterdessen fortgedauert und ist immer lauter geworden. Bei Krakamix's Worten "Zu spät" sind die ersten Elfen im Hintergrund aufgetreten. Sie kommen jetzt im Zuge nach vorn, alle vermummt als chinesische Kobolde, hüpfend, hin und her schwankend. Sie stellen sich im Kreise um den Thron-Sessel auf, Amaryllis vorn an, Krakamix gegenüber. Beim Schluß des Marsches machen alle Elfen eine komische tiefe Verbeugung.

   Krakamix (herablassend, mit dem Kopfe nickend). Meine Herren Senatoren und Deputierten... (Verbessert sich.) Meine Herren Kobolde und Gespenster ! Empfangen Sie vor allem die Versicherung, daß ich erfreut bin, Sie hier zu sehen. (Die Elfen verbeugen sich wiederum tief. Krakamix dankt wieder mit gnädigem Kopfnicken.) Sehr erfreut sogar! (Dieselbe stumme Spiel.) Sie schweigen -- und das ist immer ein gutes Zeichen. In Ihrem Schweigen erkenne ich mit Genugthuung den vollkommensten Ausdruck Ihrer Ergebenheit. (Dieselbe stumme Spiel.) Mit höchster Befriedigung -- aber ohne alles Erstaunen -- bemerke ich, daß mein berühmter Name von seiner allbewährten Zauberkraft noch nichts verlor. In der That -- ich fühle mich gerüsteter, als je; die Finanzen sind blühend; das Geisterreich erfreut sich einer musterhaften Verfassung; das Vertrauen auf den Frieden ist allgemein. Nichts destoweniger empfange ich Ihren gewohnten Tribut -- den Wunderzweig der Moly -- mit immer neuem Vergnügen. Ich verfehle sogar nicht, daß ich ihn gerade jetzt äußerst nöthig habe um ferneren Gedeihen meiner glorreichen Künsten. Tretet also hervor, Kobold-Sprecher, und überreicht mir die Chatulle.
   

Amaryllis
(mit einer Cassette, als Kobold vermummt, bewegt sich bei den Klängen des Marsches 4 Takte vorwärts und hält dann inne)

             Hi, hi! Wo blieb denn dein Zauberstab?
   

Krakamix
(verwirrt, doch gefaßt)

             Ein unbedeutendes Veisehen. Hier ohne allen Einfluß.
   

Amaryllis

             Man sagt, daß die Kraft er verloren hab'! HiA
   

Krakamix
(ängstlich, ungeduldig)

             Nur her mit dem Tribut!
   

Amaryllis
(öffnet die Cassette)

             Hi, hi! Da hast du, was dir gehört!

(Amaryllis schlägt, als Krakamix zugreifen will, du Cassette ihm vor der Nase zu.)

   Krakamix (erschreckt). Was soll das bedeuten?
   

Amaryllis

             Hi, hi! Das heißt, daß wir dir beschenkt?
             Was dir, du alte Mumie, gebührt!
             Jetzt wirst du von uns zum Tanze geführt.
   
   Krakamix. Verrath! Rebellion! (Macht cabballistische Zeichen.) Abracadabra!
   

Amaryllis

             Mit "Abracadabra" ist's immer zu End',
             Dein Zauber hat längst seine Macht verloren!
             Jetzt hab' deine Füße und schweige behend;
             Sei folgsam, mein Alter, sonst bist du verloren!

(Werfen alle die Verkleidung ab.)

             Herbei, о Königin, herbei!
   

12. SCENE

Elfenkönigin, Vorige.

Sie erscheint mit Blitzesschnelle in einem Rosenstrauch, der in Stella's Gärtchen im Vordergrunde steht.

Königin

                       Auf, auf zum Tanz
                       Im Elfenkranz!

(Sie wirft mit ihrem Lilienscepter Krakamix den Zauberhut vom Kopf, erfaßt Krakamix und schleudert ihn in die Mitte des Elfenkreises. Die Elfen zerren und drehen ihn hin und her, tanzen mit ihm etc. Papperlapapp benutzt diesen Moment, um, auf dem Boden hinschleichend, sich ins Haus zu retten. Nach dem der Tanz begonnen hat, erscheint er am tenster und giebt durch allerlei Zeichen seine Befriedigung mit der Mißhandlung seines Meisters zu erkennen.)

   

No 9. Tanz und Chor der Elfen, mit Krakamix tanzend.

Elfenchor

             Lustig, lustig, drehe, schwinge
                       Dich im Kreis umher,
             Tanze, tanze, hüpfe, springe
                       Mit dem Elfenheer!
   

Krakamix

             Oho! versucht's! Wagt, Hexen, ihr
             Zu höhnen mich? Zu nahen mir?
   

Chor

             Haha, haha!
             Auf, auf zum Tanz
             Im Elfen-Kranz!
             Lustig, lustig dreh' dich und schwinge
             Hurtig, wie ein Kreisel umher;
             Tanze, tanze, hüpf und springe
             Mit dem leichten Elfenheer!
   

Krakamix

             Der Ma-, der Ma-, der Magier wird --
             Mein Athem stockt, mein Kopf, er schwirrt --
             Sich grau-, sich grausam rächen,
             Wird eure Macht zerbrechen,
             Euch air, euch а1Г vertreiben
             Und Herr, und Herr hier bleiben.
   

Chor

             Ha, ha, ha, ha,
             Der Magier wird
             Den leichten Elfen zum Ball,
                                 Ho, ho!
             Sein Athem stockt, sein Kopf, er schwirrt
                                 Immer so.
   

Krakamix

             Wehe euch, Hexenbrut,
             Fürchtet air meine Wuth!
   

Chor

             Lustig drehe, schwinge,;
             Tanze, hüpfe, springe.

(Krakamix wird endlich losgelassen und stützt, taumelnd und hauchend, in s Haus ab, das er eilig schließt.)

   

13. SCENE

Vorige, ohne Krakamix und Papperlapapp.

Amaryllis

             Wie drollig das war -- wie ist er gesprungen!
             Sag, Königin, ist uns der Spaß nicht gelungen?
   

Königin

             Zufrieden bin mit dir ich, mit euch allen!
   

Amaryllis

             Doch als den Alten wir im Kreise drehten,
             Er mit den Schwestern tanzte -- wie ein Bär,
             Kam uns die Lust zu einem Elfen-Reigen
             Nach unsrer Art -- erlaubst du, Königin?
   

Königin

             Spielt eure Spiele, tanzt nach Elfenweise,
             Noch ist es Zeit...
   

Amaryllis

                                           О, Königin, hab dank !

Ballet.
Nach dem Ballet.

Königin

             Für diesmal sey's genug der heiter'n Spiele,
             Den Alten laßt jetzt friedlich in der Zelle,
             Wohin er athemlos geflohn. Der Sieg
             Entgeht uns nicht -- und er
             (nach Krakamix deutend) ist uns gewiß.
             [Die Wolken jagen fort, die Sonne lacht
             Und zielt nach uns mit glühend heißen Strahlen.
             Die Zeit ist da, wo wir der Ruhe pflegen,
             Und in den heil'gen Schatten unsres Hains,
             Wo er am dichtesten, uns still verbergen.]
             Auf weichem Moose wollen wir uns betten,
             In kühlen Grotten am krystall'nen Quell,
             [Deß leises Plätschern uns willkommen heißt.]
             Der Grille Lied soll in den Schlaf uns singen,
             Und kehrt nun erst die holde Nacht zurück,
             Entfalten singend wir auf's Thau die Schwingen!
   

No 10.

Final-Chor

Elfenkönigin

                       Ihr, Elfenschwestern, leicht beschwingt,
                       Die Stunde schlägt, die Ruhe winkt;
                       Lebt wohl nun, bis im Hain erklang
                       Der Nachtigall gesang.
   

Chor

                       Ihr, Elfenschwestern, leicht beschwingt,
                       Die Stunde schlägt, die Ruhe winkt;
                       Lebt wohl nun, bis im Hain erklang
                       Der Nachtigall gesang.
   

Elfenkönigin

                       Wiegt euch in süßer Ruh!
                       Die Blüthenkelche schließet zu,
                       Flieht der Sonne Macht --
                       Ade! bis zur Nacht!
   

Elfenkönigin

                       О Mond, mit deinem milden Schein,
                       Blick* lächelnd auf den duft'gen Hain,
                       Daß zu der Elfen heitrem Tanz
                       Sich schmück' die Flur mit Silberglanz!
   

Chor

                       О Mond, mit deinem milden Schein,
                       Blick' lächelnd auf den duft'gen Hain,
                       Daß zu der Elfen heitrem Tanz
                       Sich schmück' die Flur mit Silberglanz!
   

Amaryllis

                       Die Freiheit haben wir erkoren,
                       Und fliehen scheu des Lauschers Ohr,
                       Doch allen Guten treu gesinnt,
                       Nur strafend, wer Verrath uns sinnt.
   

Chor

                       Die Freiheit haben wir erkoren,
                       Und fliehen scheu des Lauschers Ohr,
                       Doch allen Guten treu gesinnt,
                       Nur strafend, wer Verrath uns sinnt.
   
                       Ihr Elfenschwestern, leicht beschwingt,
                       Die Stunde schlägt, die Ruhe winkt,
                       Lebt wohl nun, bis im Hain erklang
                                 Der Nachtigall gesang.
                       Wiegt euch in süßer Ruh,
                       Die Blüthenkelche schließet zu,
                       Fürchtet der Sonne Macht --
                       Ade! bis zur Nacht!

(Bei den letzten Takten des Chors ziehen sich die Elfen nach allen Seiten zurück. Einige schlüpfen in Blumengebüsche, andere in die Grotte am Quell; andere verschwinden hinter den Bäumen. Amaryllis mit der Königin ab, wie diese gekommen.)

Ende des 1. Acts.

   

2-ter ACT

Dieselbe Decoration.

Abend-Beleuchtung, später Sonnen-Untergang, dann Mondschein. Ohne Pause.

1. SCENE

Lelio allein.

(Kommt beim Aufgehen des Vorhangs vorsichtig aus seinem Versteck bei der Quelle.)

Lied. No 11

             Wie hebt sich und bebt mein Herz in süßer W7onne,
             Wie schlägt's in der treuen Rrust mit Liebesmacht!
             О Tag, schwind' dahin! Schneller versink', о Sonne,
             Und du steig' empor, о holder Stern der Nacht!
   
   Lelio (gespannt). Ich höre Geräusch! Man kommt... (Er sieht sich um.) Die Sonne ist noch nicht untergegangen... [Zu früh]. Also Vorsicht. Noch einmal in's Versteck zurück. [Ach, nur für kurze Zeit!] (Ab nach der Quelle hin.)
   

2. SCENE

Krakamix, Stella.

Krakamix kommt, eine Lanze in der Hand und mit einem großen Folianten in Schweinsleder, der mit allerlei Zeichen bemalt ist, unter'm Arm aus dem Haus. Stella folgt ihm.

   Krakamix (melodram.). Ich halte es im Hause nicht länger... ich muß frische Luft schöpfen,-- sonst erstick' ich noch... Dort auf die Bank will ich mich niedersetzen. (Zu Stella.) Und du kannst bei mir bleiben, wenn du willst. Hole dein Spinnrad, aber störe mich nicht. [(Er setzt sich auf ein hölzernes Вänkchen, das vor einem rohen Holztisch im Garten steht, und legt das Buch auf den Tisch, wie auch die Lanze, und beginnt im Buche zu blättern. Stella geht indessen in's Haus zurück, holt ihr Spinnrad und setzt sich auf das Вänkchen unter dem Rosenstrauch.)] Wie glücklich bin ich doch, das alte Magierbuch wieder gefunden zu haben, das der Einfaltspinsel, der Papperlapapp in Gott weiß was für einen Kehrichtshaufen gestopft hatte! Ich bin gewiß, daß dieses magische Buch -- das letzte unvergleichliche Werk des ehabenen Merlin,-- eine Formel enthält, der nichts widerstehen kann, nichts im Himmel und auf Erden. Aber man muß sie nur finden, diese Formel! Das Geheimnis zu ergründen -- muß man suchen und wieder suchen. (Er blättert, grübelt und murmelt vor sich hin.)
   Stella [(hat sich auf ein steinernes В änkchen, nicht weit vom Tische gesetzt, welches vor Rosenstrauch steht, aus dem die Elfen-Königin erschien. Das Spinnrad steht vor ihr unberührt; besorgt).] Mein Vater?
   Krakamix (zerstreut). Was giebt's? Was willst du? (Murmelt weiter.)
   Stella. Ich glaube, Ihr thätet doch besser, Euch auszuruhen -- ein wenig zu schlafen nach der Anstrengung von heute morgen. Ihr sind noch so blaß, so angegriffen. (Steht auf und will ihm das Buch wegnehmen). Gebt mir das Buch -- ich will es Euch gut verwahren.
   Krakamix (sie abwehrend, heftig). Kennst du die Wonne der Rache nicht? [Wie?] Nun, ich kenne sie... ich... und will sie genießen, genießen in vollen Zügen. Man soll nicht sagen können, daß diese elenden Elfen, diese verwünschten Plagegeister... Ach, schon der Gedanke an ihre Frevel macht mein Blut sieden!.. (Versinkt sich wieder in das Buch und murmelt.)
   Stella. Aber, mein Vater... Eure Gesundheit...
   Krakamix. Laß mich, sage ich dir ! Lieber sterben, als mich nicht rächen können!
   Stella. Sterben, mein Vater? Und was sollte dann aus mir werden?
   Krakamix. Aus dir? Nun... du wirst, du wirst... ach was... ich werde gar nicht sterben. Glaubst du etwa auch, daß ich nur ein altersschwacher, pensionirter Magier bin? Alles werde ich wieder erhalten, alles: Jugend, Schönheit und Macht. Es gilt nur zu suchen, gehörig zu suchen. (Vertieft sich ins Buch.)
   Stella. Aber bedenkt doch, theurer Vater...
   Krakamix (vom Sitz aufstehend, ohne sie zu hören). Himmel! Ich vergaß ja... (Ruft.) Papperlapapp! Papperlapapp!
   Papperlapapp (im Hause, gedehnt). Ich kann nicht kommen -- ich liege im Bett!
   Krakamix. Unverschämter! Wirst du gleich kommen?
   Papperlapapp. Dann wartet aber...
   

3. SCENE

Vorige, Papperlapapp kommt aus dem Hause mit einer Schlafmütze auf dem Kopfe.

   Papperlapapp. Nun? da bin ich. Was soll's?
   Krakamix. Auf der Stelle hol' mir meinen großen
   Zauberhut. (Für sich.) Ohne Zauberhut kann ich die Formel niemals finden. Dazu gehört der volle Ornat. (Zu Papperlapapp.) Nun? Was stehst du und klotzst mich an mit deinen Kalbsaugen?
   Papperlapapp. Einen Zauberhut? Da könnt' ich lange suchen! Den haben die Elfen mitgenommen. Gott weiß was sie jetzt schon daraus gemacht haben! (Will abgehen.)
   Krakamix. Wo willst wieder hin?
   Papperlapapp. Das wißt Ihr nicht? In Euer Bett will ich mich wieder legen. (Ab in's Haus.)
   

4. SCENE

Krakamix, Stella.

   Krakamix. Der Kerl stirbt sicher noch unter meinen Händen! Zum Glück für ihn hab' ich jetzt keine Zeit, mich mit seinen Albernheiten abzugeben. (Vertieft sich in s Buch.)
   Stella (schüchtern). Mein Vater... (Lauter.) Papa!
   Krakamix. Soll ich denn keinen Augenblick Ruhe haben? Nun, was soll "Papa"?
   Stella. Bitte, lieber Vater, sey mir nicht böse. Aber... du hast mir eben von deinem Todte gesprochen -- der wäre ja für mich das größte Unglück! Und... da mache ich mir allerlei Gedanken. Wenn ich später immer allein bleiben müßte, so ganz verlassen in der Welt -- ach, daß wäre ja schrecklich! Du wirst mir zugeben, daß Papperlapapp keine sehr zuverlässige Stütze für mich wäre... Und dann...
   Krakamix. Nun -- was dann?
   Stella. Nun und da meinte ich, daß ich vielleicht doch einen besser'n Schutz brauchen könnte. Ich glaube, daß alle jungen Mädchen in meinem Alter... sich nach einem Mann umsehen,-- daß sie heirathen, meine ich... und wenn es sich nun gerade treffen sollte...
   Krakamix. Da höre nur Einer den Gelbschnabel! Ich bin mit den allerwichtigsten Dingen von der Welt beschäftigt, und sie plappert mir da nichts als Albernheiten vor!
   Stella (nach einer kleinen Pause, in der sie zu spinnen versucht; nachdenklich). Papa, hörst du? Ich habe eine Idee...
   Krakamix (sich verwundert umschauend). Du? eine Idee? das ist ja ganz erstaunlich! Nun, laß doch einmal hören.
   [Stella. Nicht wahr, Papa, die geheimnißvolle Formel suchst du nur so eifrig, damit wir wieder sehr reich werden, damit ich eine recht schöne Aussteuer bekomme, mit einem Wort -- damit ich eine sehr gute Partie werde?
   Krakamix. Das ist ungefähr mein Zweck. Du hast's errathen -- allerdings, mein Fräulein Tochter.]
   Stella. [Siehst du, Papa! Aber man sagt] Sagt man nicht, daß Reichthum und Größe allein nicht glücklich machen können?
   Krakamix. Ei, ei -- wo hast du denn diese weise Maxime aufgefischt?
   [Stella. Und daß man -- ich meine in dem Fall, von dem wir vorhin gesprochen haben...
   Krakamix. Wie so?
   Stella. ... daß man sich dabei nicht durch äußeren Glanz und auch nicht durch politische Rücksichten bestimmen lassen soll...
   Krakamix. Sie spricht, wie ein Buch! Du liest wohl Zeitungen hier?]
   Stell a. ... und daß man nur der Stimme seines Herzens folgen soll...
   [Krakamix. Immer noch mehr Weisheit!
   Stella. ... und daß man einer mähren Neigung niemals Gewalt anthun soll?]
   Krakamix. Jetzt hab' ich aber genug! (Steht auf.)
   

Duett. Krakamix und Stella.

Krakamix

             Du kennst noch nicht
             Des Goldes Tugend,
             Es stellt erst die Jugend
             Ins günstige Licht!
   
             Die Schönheit allein
             Kann nimmer genügen,
             Willst herrschen und siegen --
             Mußt du reich sein!
   
             Wie süß dann die Macht,,
             Die Herrin zu spielen,
             Im Golde zu wühlen,
             Hast nie du bedacht!
   
             Du siehest die Welt
             Zu Füßen dir liegen,
             Kannst allem genügen,
             Was dir nur gefällt!
   
             D'rum sei ohne Sorgen,
             Vertrau' dem Geschick;
             Bald bist du geborgen,
             Ich schaff dir dein Glück!
   

Stella

             Dies mein Glück? Mein Herz spricht:
             "Mein Glück seh' dort ich nicht".
   

Krakamix

             Pah! Schwatz' doch nicht!
             Still! Dein Vater spricht:
             Im Rang über allen,,
             Die Krone im Haar;
             Beneidet von alien^
             Von Fürsten sogar!
   
             Ein Fest jeder Tag;
             Nichts wirst du entbehren,
             Kannst alles begehren,
             Was Gold nur vermag.
   
             Du lebst im Palast,
             Und Tausend erfüllen
             Mit ängstlicher Hast
             Dir jeglichen Willen.
   
             Thu', was dir gefällt:
             Die Thoren und Weisen --
             Hast du genug Geld --
             Sie werden dich preisen.
   
             Was willst du noch mehr?
             Was kann dich noch quälen?
             Was soll dir noch fehlen?
             Ich schaffe dir her,
             Was nur dein Begehr!
   

Stella

             Das hab' ich nie gemeint,
             Wenn von Glück ich geträumt;
             Mein sehnend Herz mir sagte:
   

Krakamix

             Ach, wie dumm, wer das fragte!
   

Stella

             ... daß jenes Glück, das kaum ich erst gefunden
             Und das mich, ach, so süß berauscht,
             Mir schon geschenkt so himmlisch schöne Stunden,
             Daß ich's mit keinem andern tauscht'!
   

Krakamix

             Sie ist ein Kind!
   

Stella zusammen

             Ach, halte fest, mein Herz, lass* dir dein Glück nicht rauben;
             Mein Vater kennt es nicht -- weck' nicht seinen Verdacht!
             Ihm wahr' ich meine Treu, und bleibe fest im Glauben,
             O Liebe, steh' mir bei mit deiner heil'gen Macht!
   

Krakamix zusammen

             Ich lass' sie kindisch jetzt mit Träumen sich belügen,
             Mein Buch giebt mir zurück die alte Macht!
             Hab' ich die Formel erst, muß sich ihr Wille fügen,
             Und ihrem Herz zum Trotz wird glücklich sie gemacht!

(Dann Stella schnell.)

             Aber Papa, ich will keine alte Jungfer werden!
   
   Krakamix. Na... das war' ein rechtes Unglück! Du gingst eben in ein Kloster, oder noch besser -- zu einer englischen Lady als Gesellschafterin -- du brächtest sie zur Verzweiflung mit deiner Naseweisheit -- du machtest Klatschereien -- das würde dein Herz sehr erleichtern!.. Laß mich in Ruhe, sage ich dir, und setzte dich an dein Spinnrad. (Er grübelt wieder.)
   Stella (für sich; setzt sich zum Spinnen). Nun, wenn du's durchaus nicht anders haben willst... (Spinnt und sinnt nach.)
   

Lied. No 12

Stella

             Kommt der Lenz zu uns hernieder
             In der Blüthen Farbenpracht,
             Überall erklingen Lieder,
             Alles Leben neu erwacht.
             Mädchen zart im Herzen wieder
             Fühlt's sich's regen über Nacht...
             Eine Stimm' hör Ich da klingen"
             Eine Stimme gar zu hold.
             Liebe kann sie mir nur bringen,}
             Ob Ich ihr wohl folgen sollt' --
             Möcht' in das Geheimnis dringen,
             Wenn sich's mir enthüllen wollt!
   

3-tte Strophe

Lelio (in der Ferne)

             Antwort kann ich dir wohl geben,,
             Dir enthüllen dein Geschick...
   
   Stella (leise sprechend). Was hör' ich?
   Lelio. Lieb' allein ist Lenzes Leben,
             Nur bei dir ist volles Glück!
             Auch mein Herz fühl' ich erbeben,
             Seit mich traf dein holder Blick.
             Antwort kann ich dir wohl geben --
   Stella (spricht). Er ist's!
   Lelio. Gieb die Ruhe mir zurück!
   Krakamix (ist aufmerksam geworden; mißtrauisch). Wer singt denn da?
   Stella (schnell). Ich, Papa.
   Krakamix (nach der Quelle zugehend). Wie? dort hinten?
   Stella. Dort, Papa? Das wird das Echo sein.
   Krakamix. Ich glaube, du träumst... Hm, hm... kurioses Echo, das. Also darum hast du mir vorhin vom Heirathen gesprochen? Schlimmes Zeichen, wenn junge Mädchen gar zu laut träumen... [schlimmes Zeichen]! (Stella will reden.) Schweig, und störe meine Vorsehungen nicht. Täuscht mich nicht alles, so bin ich der großen Formel schon dicht auf der Spur. (Ruft.) Papperlapapp!
   Papperlapapp (im Hause). Herr Gott! Ist der Alte unausstehlich! Was giebt's denn nun wieder?
   Krakamix. Bring' mir Wasser.
   Papperlapapp (im Hause). Ihr habt doch eine wahre Wuth, mich zu incommodiren. Ihr wißt ja so gut als ich, wo das Wasser ist: am Brunnen! hinter'm Garten, rechts!
   Krakamix (will in s Haus). Nein -- das ist denn doch zu stark.
   Stella (hält ihn schnell zurück). Blebt nur, Vater,-- ich gehe gleich, es
zu holen. ( Wendet sich, umherspähend nach der Quelle.)
   

5. SCENE

Vorige, Lelio.

(Sie Sonne ist jetzt untergegangen. Lelio die Wunderblume in der Handy trift ihr von der Quelle her, aus der Grotte kommend, entgegen.)

Duett. No 14

Lelio

             Ich bin's -- о fürchte nichts,
             Uns schützen gute Geister!
             Dich, mein Glück, hier zu seh'n,
             Könnt' ich nicht widersteh'n!
   

Stella

             Du bist's -- о flieh' von hier,
             Nichts birgt dich vor dem Meister!
             Dich darf er hier nicht seh'n,
             Verlass' mich, hör' mein Fleh'n!
   

Lelio

             Wer dich nur einmal sah,
             Kann nimmermehr dich lassen,
             О hör', was Liebe spricht:
             О du mein Himmelslicht,
             Verstoß mich nicht!
   

Stella

             Seit der Geliebte nah,
             Weiß ich mich kaum zu fassen,
             Wie hold ist's, was er spricht!
             Ihn fliehen kann ich nicht!
   

Lelio

             О sprich das süße Wort,
             Das Herz zum Herze bindet,
             Lass' dir mein Leben weih'n,
             О sei auf ewig mein!
   

Stella

             Du bist mein Glück, mein Hort,
             Mein Herz es klar empfindet:
             Lass' dir mein Leben weih'n,
             Ich bin auf ewig dein!

(Beim Schluß des Duetts sinkt Lelio vor Stella aufs Knie nieder; Stella beugt sich zu ihm herab -- zarte, schüchterne Umarmung, bei welcher die Wunderblume, zerknickt, Lelio aus der Hand fällt.)

   Krakamix (hat sich während des Duetts wiederholt mißtrauisch umgesehen -- glaubt etwas zu hören, sieht aber nichts; spürt umher, geht zuletzt nach hinten. Als er, kopfschüttelnd, wieder umkehrt, ist soeben die Blume aus Lelio's Hand gefallen, und er erblickt mit Entsetzen Lelio zu Stella's Füßen). Was seh' ich! Unerhörter Frewel! Nichtswürdiger Verräther! Was wagst du? Wer bist du? Was willst du? Und du, Stella, stehst bestürzt? Bist du mit ihm im Complott? Aha! das also ist das "Echo"?
   Stella. Theurer Vater!
   Krakamix. Unglückliche! Ich durchschaue alles. Fort von hier, fort auf der Stelle! Aber du, Vermessener, wisse, daß dein Unstern gerade jetzt dich hierher führte. Die große Formel ist gefunden: pulverisiren kann ich dich in e^'nem Augenblick, ehe du nur Zeit hast, "au" zu sagen!
   Lelio. Doch werdet Ihr mich nicht verderben wollen, ohne mich gehört zu haben!
   

Krakamix

             Gar nichts will ich hören!
   

Lelio

             Ich liebe Eure Tochter.
   

Krakamix

             Welche Frechheit!
   

Lelio

             Und sie liebt mich wider.
   

Krakamix

             Unverschämte Lüge!
   

Lelio

             Ich bin ein Königssohn.
   

Krakamix

             Ist mir ungeheuer lächerlich!
   

Lelio

             Ich bitte Euch um die Hand Stella's.
   

Krakamix

             Und ich bitte dich, gleich, deiner Wege zu
             gehen, [sonst mach' ich eine Fleischpastete
             aus dir.] Und du!
   

Stella

             Vater! Vater!
   

[Krakamix

             Und du, Ungerathene, wirst die Sauce dazu!]
   

Lelio

             Herr! Ihr bedroht Eure eigene Tochter?
   
   Krakamix. Jetzt wagt der Mensch noch, mir in's Gesicht gute Lehren zu geben! Elender Sterblicher, weißt du denn nicht, daß du vor dem größten Magier stehst, den je die Welt trug? das ich der Mann bin, die Sonne in die eine Tasche zu stecken, den Mond in die andere, und mit den Fixsternen mir die Haare zu pudern, sobald ich nur will?
   

Lelio

             Ihr schreckt mich nicht... Nichts hält mich ab...
   

Krakamix

             Meinst du, Wurm? (Geht nach seinem Buche.)
   

[Stella

             Flieht, rettet Euch, mein Prinz! O, fürchtet den Zorn meines Vaters!
   

Lelio

             Ich? fliehen? Nimmermehr!]
   

Krakamix

             Rette dich, Verblendeter,-- oder ich hetze ein Ungethüm
                                 auf dich, das dich zum Frühstück verzehrt!
   

Lelio

             Versucht's nur!
   

Krakamix

             Du willst nicht fliehen? Bedenk* dich noch einmal! Eins! Zwei! Drei!
   

Lelio

             Nein!
   
   Krakamix. Nein? (Ergreift sein Zauberbuch und murmelt eine Beschwörung.)
   

Musik. Melodram. No 15

             Luppala, Schibbola, Trix!
             Keremet, Zeremet, Trix!
             Astaroth, Beelzebub;
             Antropos, Lucifer:
             Appare, appare!
             Babajego, Lux, Mux, Trix!

(Tam-Tam-Schlag.
Ein schwarzer Ziegenbock steigt aus dem Boden und meckert laut.)

   Elfen (hinter der Scene, lachend). Ha! Ha! Ha! Ha!
   Krakamix (vernichtet). Das war die rechte Formel nicht! Ich bin verloren! (Sinkt gebrochen auf die Bank.)
   Stella (beugt sich besorgt zu ihm nieder). Vater, theurer
   Vater! Um Gotteswillen -- kommt zu Euch! Verzweifelt nicht!
   Krakamix. Nein, nein! Das Leben ist mir zur Last. Meine Ehre ist dahin! Laß mich sterben von des Fremdlings Hand!
   Lelio. Herr! der Fremdling naht sich Euch -- aber nicht Euer Leben verlangt er -- als Bittender kommt er. ewährt ihm Eurer Tochter Hand. [Er wird sie mit größerem Glänze umgeben und ihr ein besseres Glück bereiten, als Eure Kunst es jemals vermöchte.]
   Krakamix. Und Ihr glaubt, daß meine Tochter Euch liebt?
   Lelio. O! Werft nur einen Blick auf sie!
   Krakamix. Und Ihr seid ein Königssohn?
   Lelio. König Mégabas ist mein Vater.
   Krakamix. Ist das auch sicher?
   Lelio. Herr! Folgt mir nur selbst, um Euch zu überzengen. Verlaßt diese traurige Einöde. Eure Kinder werden Euch mit der liebevollsten Sorgfalt, [mit der zartesten Aufmerksamkeit] pflegen.
   Krakamix. Aber wer bürgt mir für die Wahrheit deiner Worte?
   

6. SCENE

Melodram. No 15 (Fortsetzung).

Die Feenkönigin, Vorige.

   Feenkönigin (erscheint plötzlich aus dem Rosenstrauch und tritt mitten unter sie; zu Krakamix). Ich!
   
             Dies eine Mal darfst du mir fest vertrauen,
             Wenn ich bisher auch deine Feindin war:
             [Du weißt, weshalb. Ich könnt' es nimmer dulden,
             Daß du in unserm Walde Meister wardst;]
             In meinem Reiche durftest du nicht schalten.
             Du oder ich -- nur Einer konnte herrschen.
             Du wolltest Krieg [-- wohlan]! Der Sieg war unser --
             Doch biet' ich Frieden dir, räumst du den Wald.

(Musik beginnt.)

             Als Zeichen der Versöhnung führt' ich dir
             Den Prinzen Lelio zu, der Stella liebt.
             [-- Ob sie ihn widerliebt -- bedarft's der Frage?]
             Mach' beide glücklich, und durch sie -- dich selbst!
             Zieh' mit den Liebenden zum Königsschloß,
             Verbrenn' dein Zauberbuch -- sei ganzer Mensch,
             So bist du mehr, und bess'res, als zuvor.
             Lebt alle wohl! Mög' dauernd Glück Euch blüh'n!
             Der Elfen Segensspruch wird mit Euch zieh'n.

(Als sich alle zu ihr niederbeugen, versinkt sie schnell in die Erde.)

   Krakamix. Ich bin besiegt! Zu Ende ist mein Reich! Die Magie stirbt mit mir aus -- ich bin der letzte Zauberer! Wohl denn, mein Prinz. Hier habt Ihr meine Tochter. Sie sei die Eure -- führt sie hin in Eurer Väter Schloß -- ich folge Euch. [Aber Papperlapapp! -- den hätt' ich bald vergessen! Ihr müßt ihn auch mitnehmen...
   Lelio. Gewiß, mein Vater!
   

7. SCENE

Vorige, Papperlapapp.

   Papperlapapp. Nun? Was giebt's denn hier?
   Krakamix. Einen Abschied giebt's. Du sollst mit diesem Herrn da gehen, der mein Eidam wird.
   Papperlapapp. Das ist eine curiose Neuigkeit! (Zu Lelio.) Herr, ißt man auch gut in Eurem Hause?
   Lelio. Du sollst alle Tage haben was du nur willst.
   Papperlapapp. Das giebt den Ausschlag! Topp! Ach! Wie gut werde ich da schlafen!
   Krakamix. Nun denn -- so führt uns, mein Sohn, in uns're neue Heimat. Die Elfen werden auch nichts dawider haben. (Ruft und winkt in den Wald hinaus.) Viel Vergnügen im Walde!]

(Plötzlicher, vollster Mondschein.)

   

8. SCENE

Elfenkönigin, Elfen, Vorige.

Die Elfen erscheinen von allen Seiten so, wie sie früher im 1-ten Act verschwanden. Die Königin sehwebt in einer Wolke hernieder, ohne noch den Boden zu berühren.

Große Gruppe.

Lelio und Stella knieend vor der Königin.

Lelio

             Dank dir, о Elfenkönigin!
             Mit deinem Segen laß uns zieh'n!
   

Stella

             Dies Glück ist nur dein Werk allein!

(Erheben sich.)

             Leb' wohl, du trauter stiller Hain!

(Elfenkönigin winkt ihnen freundlich Abschied zu.)

Quartett.

Marschmusik.

Krakamix

             Leb' wohl, du Stätte meiner Leiden,
             Ach, nie kehr' ich zu dir zurück!
             Nicht schwer wird mir's von dir zu scheiden,
             Von Ferne winkt mir ein neues Glück!
   

Stella und Lelio

             Durch Nacht zum Licht lass' uns nun schreiten,
             Es naht der Freiheit Augenblick!
             Die Liebe wird uns stets geleiten,
             Uns winkt des Lebens reinstes Glück!
   

Papperlapapp

                                           Böse Fee!
                                 Adieu, ich geh'!
   

Stella und Lelio

             О süße Wonnesstunde,
             Dem Herzensbunde
             Giebst du die Weih'!
             Mögst du den Schwur empfangen,
             An dir zu hangen
             Mit ew'ger Treu!
             Stets strahle uns dein Segensblick,
             O Liebe, des Lebens höchstes Glück!
             Papperlapapp
             Papperlapapp der Kleine
             Rührt flink die Beine,
             Ja, ja, ich geh';
             Wohlan, die Welt begehrt mich;
             Heirathen werd' ich.
             Ich seh', schon seh':
             Ich werd' vor lauter Essen
             Bald wieder mehr, als wie ein Riese messen.
             Juchhe! Juchhe!
             Bin hier genug geschabernakt!
             Fort! fort! ein Weibchen sucht sich
             Papperlapapp, die kocht und backt
             Braten, Compot, Gelée!
   

Krakamix

             Noch einmal strahlt ein Hoffnungsblick,
             Dank dir, du freundliches Geschick!
             Leb' wohl, du Stätte meiner Leiden,
             Ach, nie kehr' ich zu dir zurück!
             Nicht schwer mir wird's, von dir zu scheiden,
             Fern winket mir ein neues Glück!
   

Lelio und Stella

             Dank dir, о Elfenkönigin
             Mit Segen lass' uns zieh'n;
             Dies Glück ist nur dein Werk allein!
             Leb' wohl, du trauter Hain!

(Krakamix geht feierlich voran, gefolgt von Stella und Lelio. Papperlapapp folgt ihnen kopfschüttelnd nach, besinnt sich aber, kehrt noch einmal um, und zieht den schwarzen Bock mit sich fort, den er vor dem Publikum noch einmal meckern läßt. Krakamix, Stella, Lelio und Papperlapapp ab. Krakamix's Haus versinkt mit dumpfem Donner, ebenso der Tisch mit dem Buche und die Bänke etc. Man sieht nur noch Wald und Gesträuch. Der Mond spielt auf den Wellen der Quelle. Malerisches Bild einer Sommer-Nacht.)

   

9. SCENE

Elfenkönigin und Elfen.

Elfenkönigin läßt sich in ihrer Wolke nieder und kommt nach vorn.

Elfen gruppiren sich um sie herum.

Schlußchor. No 16

             Heil dir! Heil dir, Waldeinsamkeit!
             Du hast gesiegt, wir sind befreit,
             Die Menschen floh'n aus deinem Reich!
                       Sei uns gegrüßt!
   
             Du Gottes-Tempel wundergleich
                       Sei uns gegrüßt!
             Dein Heiligthum bleibt unentweiht.
   
             Wir preisen dich, du Waldes-Rauschen,
             Ihr Wipfel, strebet himmelauf,
             Lass't uns der Wunder-Sprache lauschen,
             Du heil'ges Dunkel, nimm uns auf!
   
             Wir schwören, nie dich zu verlassen,
             Wir bleiben frei im freien Wald,
             Und nimmer soll sein Glanz erblassen,
             Solang der Elfen Sang erschallt!
   
             Heil dir! Heil dir! Waldeinsamkeit!
             Du hast gesiegt! Wir sind befreit!
                       Dann Ende.
   

Приложение

Lied. No 12

Stella

             Mein Traum schwebt geflügelt empor,
             Ein Ruf traf mein staunendes Ohr;
             Mein Aug' erschaut im Aethermeer
             Ein Zauberbild so hold und hehr!
   
             Das ist der Jugend Göttermacht,
             Das ist das Leben, voll und rein!
             Aus schwerem Traum bin ich erwacht,
             Mir strahlt die Welt im Frühlingsschein,
             Und Jubel zieht im Herzen ein,
             Wo alles mir entgegenlacht!
   
             Was diese Wunder mir erschuf,
             War jener holden Stimme Ruf:
             Mein Herz erbebt so süß, so bang,
             Und lauscht, und sinnt, und folgt dem Klang.
   
             Mein Traum ahnt schon der Sonne Pracht
             Voraus, eh' noch der Tag erwacht!
             Der Zukunft Nebelschleier sinken,
             Des Glückes Frühroth seh' ich winken!
   
             Sie naht, des Tages Königin,
             Ihr Glanz erfüllt des Himmels Zelt!
             Ihr nach, zum Höchsten zieht mich's hin,
             In eine reine, schön're Welt,
             Wo, wonnevoll die Brust geschwellt,
             Ich selig in der Liebe bin!
   
             Ich fuhl's, mein Schicksal ist erfüllt;
             Ich schau entzückt sein liebes Bild,
             Sein Bild, wie ich's im Traum schon sah;
             Mir sagt mein Herz: Er ist mir nah!
   

Перевод

ПОСЛЕДНИЙ КОЛДУН

Оперетта-фантазия в двух действиях

Текст Ивана Тургенева.

Музыка Полины Виардо.

Немецкий перевод и обработка Рихарда Поля.

   

ДЕЙСТВУЮЩИЕ ЛИЦА

   Кракамиш, старый колдун (Баритон-буфф)
   Стелла, его дочь (Первое сопрано)
   Перлимпинпин, его слуга (Тенор-буфф)
   Принц Лелио (Альт)
   Царица эльфов (Второе сопрано)
   Амариллис, эльф (Меццо-сопрано)
   

16 эльфов -- "ожившие цветы"; женский хор.

   Фиалка,
   Шиповник,
   Вереск,
   Бессмертник,
   Колокольчик,
   Белладонна,
   Анемон,
   Незабудка,
   Маргаритка,
   Ландыш,
   Цвет земляники,
   Цвет липы,
   Цвет бузины,
   Цвет акации,
   Плющ,
   Барвинок
   

Хор эльфов и русалок.

Действие происходит в лесу, перед домом колдуна.

   

ДЕЙСТВИЕ I

Лесная чаща. Только что начинается рассвет. Слева -- старый, полуразвалившийся дом. В окнах его виден слабый свет. Дом этот -- все, что осталось от стоявшего здесь некогда замка. Справа -- открытое место, с небольшим, скромным садиком. В самой глубине сцены сквозь стволы деревьев поблескивает бьющий из скалы родник.

ЯВЛЕНИЕ 1

При поднятии занавеса несколько эльфов уже находятся на сцене. Остальные эльфы и русалки постепенно сбегаются со всех сторон.

No 1. Хор эльфов и русалок, Амариллис.

   Эльфы. Эй, кто там?
             Быстро к нам!
   Русалки. Все мы здесь!
             Новость есть?
   Эльфы. Сестры, к нам! Все вместе
             Предадимся сладкой мести:
             Ночь за ночью, как напасть,
             Старика помучим всласть --
                       Наша власть!
                       Гляньте вниз --
                       Как он скис!
   Амариллис. Вот он у камина пляшет,
             Палочкой волшебной машет,
                       Злится, бедный, хочет печь
                       Разжечь!
   Эльфы. Как вокруг плиты он пляшет,
             Палочкой волшебной машет,
                       Злится, бедный, хочет печь
                       Разжечь!
   Амариллис. Ничего, пускай позлится,
             Должен дождь в трубу налиться,
             Чтоб остыли кирпичи
                       В печи!
   Эльфы Да, да, да, пускай позлится?
   и русалки. Должен дождь в трубу налиться,
             Чтоб остыли кирпичи
                       В печи!
             Чтоб вовек он не согрелся,^
             У плиты волчком вертелся,}
             Чтоб с туманом все тепло
                       Ушло.
   Амариллис Огонь зачах,
   и хор. Дымит очаг!
   Кракамиш. Отстаньте, черти, вот я вас!
             Страшитесь -- всех сгублю сейчас!
   Эльфы и Браво, браво!
   русалки. Ха, ха, ха, ха!
             Хи, хи, хи, хи!
             Как кричит, как грозит!
             Никого не сразит!
                       Беги бегом,
                       Бросай свой дом!
                       Ты перестал быть
                       Колдуном.
   Кракамиш. А вот я вас!
   Русалки. Как он бесится у печки,
             Шепчет странные словечки!
             Задохнуться бы ему
                       В дыму!
                       Ливень, лей
                       В жар углей!
   Эльфы. Вам поклон наш за подмогу,
             Враг сдается понемногу,
             В нашей власти Кракамиш --
             Засмеем, не убежишь!
             Ведь чар твоих и след простыл:
                       Не стало сил!
                       Ливень, лей
                       В жар углей!
   Амариллис. Слышишь жаворонка песню?
             Видишь, вспыхнул свод небесный?
             Капля стынет на цветке,
             Рассветает вдалеке.
             Сестры-эльфы, в путь пора,
             Наше время -- до утра.
   Все. Спи -- до вечера, враг,
             Обессилевший маг!
                       Прочь летим,
                       Спать хотим.
             Укрывайтесь в травах сочных,
             Спите в чашечках цветочных,
             Ждите чтоб последний луч
             Исчез меж туч.

(На крышу дома опускается облако. Слышен шорох дождя. Свет в окнах замка гаснет.)

   Кракамиш (поет в доме).
             Отстаньте, черти, вот я вас!
             Страшитесь -- всех сгублю сейчас!
   <Эльфы. Ведь чар твоих и след простыл:
                       Не стало сил!
             Ливень лей в жар углей.>

(Занимается заря, постепенно светлеет. Дождь перестает.)

   Амариллис. Останьтесь тут, вы знаете, царица
             Еще не появлялась. Без нее
             Не вправе мы отсюда отлучаться.
             Ответ еще держать придется нам
             За все, что здесь случилось. Вот она!
   

ЯВЛЕНИЕ 2

Те же и царица эльфов. Она вплывает на быстро скользящей пелене тумана, возвышаясь над группой эльфов.

   Царица. Приветствую вас, сестры! Как дела?
             Что делает колдун, наш старый враг?
   Амариллис. Кует он козни, хочет мстить за шутки.
             Русалки-сестры нам помочь пришли;
             Туманом мы окутали весь дом
             И пламя погасили в очаге.
   Царица. Что ж! [Никому мы не желаем худа,
             Дарим мы радость всем, кто нас щадит.
             Но дерзостного старика чужого
             Терпеть не станем в царстве у себя.
   
             Лужайку занял он, где пляшут эльфы,
             Огонь развел для колдовства шального,
             И у ручья, где любим мы купаться,
             Себе он дом построил назло нам;
             И портит радость нам, пугая эльфов.
             А карлик помогает нам вредить.]
   
             Не будь тут Стеллы, дочки колдуна,
             Что с кротостью нам раны исцеляет
             Им нанесенные, давно б война
             Жестокая велась.-- Но час настал,
             Пора кончать! И нынче все решится.
             Поведайте, что делали вы здесь?
             Цвет липы, что сегодня совершил ты?
             Как удалось тебе врага помучить? *
   * Примечание: Каждый названный царицей эльф выходит и кланяется.
   Амариллис. Всех лакомок, что липу окружают
             И мед ее воруют,-- пчел и ос --
             Рой злющих насекомых в дом загнал он,
             Чтоб славно покусали колдуна.
   Царица. Ну молодец, гостей прогнала кстати!
             Ты, бузина, чем старика терзала?
   Амариллис. Она насыпала цветов в источник,
             Откуда пьет колдун. И жар его
             Объял, и тщетно он искал прохлады.
   Царица. Месть жаркая! А ты как, незабудка?
             Ты дерзкого, надеюсь, не забыла?
   Амариллис. Она большую рать лягушек созвала:
             Над озером пропели серенаду,
             От музыки такой старик совсем оглох.
   Царица. Концерт твой недурен! А ты, фиалка?
   Амариллис. Из гущи трав смотрела на других.
   Царица. Дитя, дитя! Ты зла не причинишь
             И своему врагу. Тебя прощаю!
             Но сердце гордой Амариллис, нет,
             Растрогать не легко. Что ж ты, мой друг?
   Амариллис. Я большего достигла, чем они!
             Сестер я собрала и подучила
             Средь бела дня напасть на старика.
   Царица. Поведай -- как?
   Амариллис.                     Ты знаешь, в пору ту,
             Когда колдун еще был полон силы,
             Он кобольдов себе всех подчинил,
             Тех, что в Китае буйно веселятся,
             Чтоб ветвь Моли для мага присылали --
             Сам Одиссей ценил ее за то,
             Что молодость навеки сохраняет.
             Но много лет уж дани не везут,
             Хоть гневно требует ее волшебник.
             Без ветви той иссяк источник сил,
             Стал слаб колдун.-- Свой облик изменив,
             К нему с известьем я прокралась в дом,
             Чтобы встречал послов он из Китая.

(Смеясь.)

             Меня он не узнал, поверил мне.
   Царица. Что ж дальше? -- расскажи.
   Амариллис.                                         Мы до сих пор
             Его порог переступить не смели,--
             Послов же примет с радостью он бурной,
             Пройдем мы все под масками китайцев.
             Коль в руки попадет к нам Кракамиш,
             Вовек тогда от нас он не уйдет! (Смеется.)
   Эльфы. Поплачет он!
   Амариллис.                     Запомнит нас надолго!
   Царица. Отличный план -- задуман славно он,
             Готовы будьте -- вас веду сама!
             В награду же за преданность -- тебе
             Я крылышки покрою перламутром.
   Амариллис. Тебя благодарю! (В сторону.)
                                                     Жемчужный блеск
             Мне лепестки украсит превосходно.
   Царица. Жестокость не нужна -- вот мой приказ!
             Накажем мы его и прочь прогоним,--
             И это всё! Отца щадить должны мы
             Для милой Стеллы: нам она сродни.

(За сценой слышатся звуки рога.)

   Царица. Чу, звуки рога! Скройтесь поскорей!
             Но лишь кивну, слетайтесь вновь ко мне.

(Эльфы разбегаются во все стороны.)

             Вот он, охотник юный, мой любимец,
             Меня не видя, все же предан мне.

[Царица медленно уходит в глубь сцены, но останавливается, прислушиваясь, как Лелио поет первый куплет своей песни. Лишь с выходом Лелио на сцену она исчезает. Пока Лелио за кулисами поет первый куплет, сцена остается пустой. Быстро вырастают деревья и кусты, делая жилище колдуна невидимым. Когда Лелио появляется на сцене, дома совершенно не видно.]

   

ЯВЛЕНИЕ 3

Лелио за сценой.

Песня. No 2

             Гордый зверь, в отдаленье
             Поднял тебя мой рог,
             Блеснули глаза оленьи,
             Сталь я вонзил в твой бок.
             Мой пес повел нас верно,
             Узнав твое тепло,
             И в юную плоть мгновенно
             Копье мое вошло!
             И рог запел светло
                       Тра-ра, та-та!
             Какая дичь взята!
   
             А в лесу днем и ночью
             Летит за мною вслед
             Виденье: чьи-то очи,
             Их негасимый свет.
             Борьба моя напрасна:
             От рока не уйти.
             Я счастье вижу ясно,
             Но как его найти?
             Неведомы пути...
                       Тра-та, та-та!
             Где ты, моя мечта?
   
   Лелио. Как мне вновь найти то прелестное дитя? Увы, я ее видел всего один раз, но с тех пор ею полны все мои мечты. И теперь я словно прикован к этому лесу: ведь она живет здесь, я знаю... Но кто она?
   И кто та, другая женщина? Таинственное существо, которое мне не дано увидеть, но чей голос я слышу часто, порою рядом, порой издалека. Все дальше и дальше увлекала она меня в чащу этого леса. Конечно, она -- фея, хранительница здешних рощ. Но что ей нужно от меня? Должен ли я покоряться ее зову? Странное приключение... Я в нетерпении... Нет ли ее и сейчас здесь, рядом со мной? Давно уж не слышал я ее голоса...
   

ЯВЛЕНИЕ 4

Музыкальное сопровождение. No 3

   Царица Сама твоей судьбою
   эльфов. Займусь отныне я,
             Чтоб встретилась с тобою
             Скорей мечта твоя.
             Вот эта роза будет
             Хранить тебя в пути,
             Путь к счастью крут и труден,
             Сумей к нему дойти!
             Возьми цветок! Иди!

(Царица эльфов неожиданно появляется позади Лелио на ветвях дерева; она остается для него невидимой.)

             Лелио... Лелио...
             Лелио. Все тот же голос... Что сейчас услышу?
             Царица. Останься там! Не спрашивай меня!
             Лелио. Покорен я... Но если б ты могла...
             Царица. Ты дерзок, смертный! Молча повинуйся!
             Смотри туда! Что видишь ты?

(Деревья и кусты, при появлении Лелио прятавшие жилище колдуна, расступаются, открывая дом,-- он теперь виден, как в первой сцене.)

   Лелио. Старинный замок? Не было его!..
             Я только что в густом лесу стоял
             И видел лишь столетние дубы,
             А тут -- стена седая...
             Царица. И за ней
             Любимая твоя...
   Лелио. Какой восторг!

(Хочет бежать в дом.)

   Царица. Постой! Назад! Напрасны все усилья,
             Без помощи моей ты не войдешь!

(Перед Лелио вырастает и внезапно распускается прелестный цветок.)

             Ты видишь тот цветок? Сорви его!
             Храни -- он твой священный талисман,
             Ты станешь невидимкою для всех,
             Но не для той, к кому стремишься ты.
   Лелио (поспешно срывает цветок и устремляется к дому).
             Скорей туда! Упасть к ногам любимой...
   Царица. Нет, мудрым будь и обуздай желанья,--
             Цветок лишь ночью чары обретет.
   Лелио. О ночь, спустись и к ней меня веди!
   Царица. Ты будешь ли и впредь послушен мне?
   Лелио. Клянусь я голосом твоим волшебным!
   Царица. Прекрасно! Оглянись же вновь!

(Раскрывается окно, в нем появляется Стелла, она мечтательно глядит вдаль.)

   Лелио.                                         Она!
             Вот счастье! О невидимая фея,
             Моей любимой имя назови!
   Царица. Ну слушай! -- Стелла! -- С ней не говори!
   Лелио (погруженный в созерцание любимой, шепчет).
             О Стелла, Стелла, как люблю тебя!..
   Кракамиш (громыхает чем-то в доме). Нет, это слишком, терпение мое истощилось!

(Стелла исчезает.)

   Царица. Беги скорее прочь, иль без защиты
             Тебя оставлю Я. (Исчезает тоже.)

Конец музыкального сопровождения.

   Лелио (все время оглядываясь, медленно уходит, повторяя).
             О Стелла, Стелла!
   

ЯВЛЕНИЕ 5

   Кракамиш (в ярости выскакивает из дома). А, надо мной издеваются! Высмеивают старого волшебника, словно он впал в детство! Но -- терпение, терпение! Игра еще не кончена! Мне сегодня доложили о прибытии посольства,-- пусть только вручит оно мне волшебную ветвь! О, тогда -- трепещите все! Вы снова увидите славного князя Кракамиша во всем его блеске! Тогда вы почувствуете всю его грозную мощь!
   Но, увы, пока этого не случилось, я -- всего только дряхлая развалина, бедный, немощный старик... О Стелла! Милое дитя мое! О таком ли будущем мечтал я для тебя!.. Что сказала бы, увидев это, твоя благородная мать, светлейшая принцесса Шираза, которую я похитил и увез на крылатом коне? Я нагрузил на него рубины, алмазы и свадебный убор ее обманутого жениха, великого шаха персидского! Она ушла от нас, да и алмазы тоже! Стелла, мое единственное, возлюбленное дитя! Эти жалкие развалины гордого замка, который я некогда воздвиг здесь -- вот твой последний приют! А из слуг остался лишь один Перлимпинпин, несчастный раб. Когда-то я превратил его в великана, мощностью в сто лошадиных сил. А теперь он превратился в карлика, тщедушного и тупоумного карлика. Ему даже с мышонком не справиться! Не могу смотреть на него без содрогания! Ведь он -- это печальный символ моего собственного бессилия!
   

Ария. No 4

   Кракамиш. Нет, нет, нет, нестерпимо.
             Это не-вы-но-си-мо.
                       Волшебник без чар,
                                 Слабый маг,
                                           Бедняк!
                                 О! мой дар!..
             Ах, ах, ах, ах!
             Нет силы снести этот крах!
             Где найдется тот отважный,
             Чтоб меня и дочь спасти?
             Эльфы злы, от них не каждый
             Сможет ноги унести!
             И день и ночь теперь
             Гоним я, точно зверь,
             Осмеян, оскорблен,
             Побит и уязвлен
                       И там и здесь
                       Исколот весь,
                       Раздавлен, смят...
             Жизнь эта схожа с адом,
             В аду быть чёртом надо,
             А если ты не чёрт,
             Сам в пепел будешь стерт!
   
                       Колдун без чудес --
                       Насмешка небес,
                       Слуга мой, дурак,
                       Смеется в кулак:
                       Лошадь вам мила --
                       Так я привел осла!
                       Ботинок беру --
                       Но влезаю в дыру,
                       Ко сну отойду --
                       Шум, грохот, как в аду
                       За печку возьмусь --
                       В дыму задохнусь!
                       Достану вина --
                       Муть льется со дна.
                       Так день ото дня
                       Жжет голод меня.
   
             Нет, нет, нет, нестерпимо,
             Это не-вы-но-си-мо.
                       Волшебник без чар,
                                 Слабый маг,
                                 Бедняк!
                       О мой дар!..
   
             Жизнь эта схожа с адом,
             В аду быть чертом надо!
             А если ты не черт,
             Сам в пепел будешь стерт!
   (Окончив арию, вдруг испуганно хватается за нос). Что еще? Что это упало мне на нос? Дождевая капля? Как, волшебная сеть, которою я окружил свое жилище, утеряла свою силу и пропускает воду, ни дать ни взять старый макинтош? В самом деле, еще одна капля, и еще! Это уже слишком! (Зовет.) Перлимпинпин! Живей сюда! Быстрее, говорю я тебе! Он еще и оглох вдобавок ко всему!.. Перлимпинпин!
   Перлимпинпин (отзывается из дома протяжным голосом). Ну, чего вам?
   Кракамиш. Чего вам??! Ах ты, бесстыжий! Разве ты не слышишь, что тебя зовет твой господин?
   

ЯВЛЕНИЕ 6

Кракамиш и Перлимпинпин.

   <Перлимпинпин> (еле передвигая ногами выходит из дома. Протирая глаза, сонным голосом). Ну, что там? Неужели я должен бежать сломя голову? Вы тоже не сразу приходите, когда вас зовут. А я... я так сладко всхрапнул...
   Кракамиш. Лентяй, или ты не знаешь, что в поте лица должен ты есть хлеб свой?
   Перлимпинпин. Уж лучше я буду есть его не с потом, а с маслом...
   Кракамиш. Ах ты, ленивая бестия!
   Перлимпинпин. И вовсе я не лентяй. Я делаю все, что могу.
   Кракамиш. Ты только и делаешь, что баклуши бьешь!
   Перлимпинпин. Но это как раз то, что я умею делать!
   Кракамиш. Молчи! Не болтай зря! Принеси мой зонт!
   Перлимпинпин (хочет идти, но тут же останавливается). Хозяин, прогоните-ка сначала эту большую муху, а то она все жужжит, да жужжит над ухом: "Зуммм, хозяин твой безуммм-ец!" "Зуммм, хозяин твой безуммм-ец!" Меня вначале это забавляло, но вам такое вряд ли понравится! (Смеется.)
   Кракамиш (грозит ему). Погоди, вот я задам тебе, болван! Живо -- мой зонтик!
   Перлимпинпин (идет в дом и возвращается, неся в руках изодранный зонт, имеющий самый неприглядный вид). Вот!
   Кракамиш (распускает зонт). Да он весь в дырах! И это называется зонт? [Впрочем, пока моя волшебная сеть не порвалась, мне не нужны были зонтики...]
   Перлимпинпин. Ая сделал из него вертел.
   Кракамиш. Я научу тебя как со мной шутки шутить! (Бьет его зонтом.) Вот тебе, вот тебе, вот тебе, дурья голова!
   Перлимпинпин (кричит). Ай-ай-ай! (Стремглав убегает прочь.)

(Кракамиш, взбешенный, выталкивает Перлимпинпина и уходит сам за ним. Оба

исчезают за домом.)

   

ЯВЛЕНИЕ 7

   Стелла (медленно, с мечтательным видом выходит из дома). Мне послышался голос отца. Он наверно опять сердился. К несчастью, теперь это бывает с ним слишком часто. Бедный, старый отец! Моя судьба тревожит его еще больше, чем собственная. Я и сама теперь не так спокойна, как бывало. Прекрасный юноша, которого я вчера увидела вон там, у самого родника, не выходит у меня из головы. Он хотел со мной заговорить, я видела... Но фея, моя покровительница, не позволила ему этого. А ведь она всегда так добра ко мне! Почему же она велела мне уйти от этого юноши? [Разве не она сама привела меня к роднику? Отец, правда, предостерегает против нее, он уверяет, будто она -- наш заклятый враг. Но я не могу этому поверить. Она никогда не причинит мне зла.-- Но что же будет дальше? (Вздыхает.)] У меня так тяжело на сердце! (Задумчиво идет в сад, склоняется то к одному, то к другому цветку, берет лейку и собирается идти к роднику. Вдруг останавливается и поднимает глаза кверху.) Что это, дождь? Странно! Здесь еще ни разу не было дождя. Мне так хотелось пойти к роднику, но теперь моим цветам больше не нужна вода. Как жаль! Но цветы будут рады. Я сегодня совсем позабыла о них.
   

Песня Стеллы. No 5

                       Тихий дождь, тихий дождь, землю ороси,
                       Ты цветам усталым
                       Свежесть принеси!
   
             Каждую былинку, нежно шелестя,
             Обласкайте, капли
             Доброго дождя!
   
                       Не надо скупиться --
                       Дай полям напиться!
                       Радостно сиять
                       Будет мир опять!
                       Медвяные росы
                       Пчел манят на луг,
                       Алмазные слезы
                       Искрятся вокруг!
   
   Ах, всё напрасно, мне не забыть того юношу... Он так красив, так горд,-- конечно, он принц. Как мне хочется узнать его имя! Оно тоже должно быть красивым. А как бы я сама назвала его? (Задумывается.)
   

ЯВЛЕНИЕ 8

телла и Царица эльфов (она появляется так же, как и в 4-м явлении).

Музыкальное сопровождение. No 6

   Царица Заволоку туманом
   эльфов. Строгий взор отца;
             Твоей защитой стану,
             Опорой до конца!
             Ты Лелио увидишь
             Сегодня у крыльца.
             Жди его! Мечта близка!
   
   Царица. Стелла!
   Стелла (про себя). Я снова слышу голос невидимки!

(Громко,)

             Внимаю я словам твоим, о фея!
   Царица. Ты любишь Лелио?
   Стелла (в сторону). Какое имя!

(Вслух, но робким голосом.)

             Люблю ли я? Да, страстно я люблю!
   Царица. Сегодня ты его увидишь.
   Стелла. С ним буду говорить?
   Царица.                               Да.
   Стелла.                                         Где?
   Царица. Хоть здесь же.
   Стелла (боязливо). Как здесь? Отец мой...
   Царица. Не бойся никого. Твой Лелио
             С тобою вместе отдан мне во власть.
             В защиту талисман ему дала я
             Готова к встрече будь!
   Стелла. Благодарю!

(Царица исчезает.)

Конец музыкального сопровождения.

   Стелла (одна). Придет... Сейчас!.. Его увижу я!
             О, сердце бедное, зачем трепещешь ты!

(Уходя.)

             Мой Лелио, любимый Лелио!

(Удаляется в дом,)

   

ЯВЛЕНИЕ 9

Кракамиш, Перлимпинпин.

   Кракамиш (зовет из дома). Перлимпинпин! Перлимпинпин! Куда запропастилась моя волшебная шляпа? Та, что для парадных приемов?.. Перлимпинпин!
   Перлимпинпин (крадучись выходит из-за дома, где он стоял, притаившись), чудной все же у меня хозяин...
   То и дело зовет меня. Неужто все важные господа таковы?
   Кракамиш (кричит из дома), Перлимпинпин!
   Перлимпинпин. Потерпи, потерпи, старикан! Сперва подкреплюсь колбасой, не зря же я украл ее у тебя. (Вытаскивает из кармана панталон большую колбасу, откусывает кусок,) А хороша колбаска! (Кивая в сторону.) За твое здоровье, Кракамиш! Теперь спою еще песенку -- она удвоит мой аппетит.
   

Песня Перлимпинпина.

No 7, 1-й куплет

             Перлимпинпин. Я великаном был,
             Могучим, полным сил,
   
   (говорит) Нет, нет, не то!
   
   (опять поет) высок был, не был мал,
             Живым умом блистал!
   
   (говорит) Снова не то! (Задумывается, тихо мурлычет.)
   
             Ах, мастер, мой мастер,
   (говорит) Да, да, так-то лучше будет!
   
   (поет) Ах, мастер, мой мастер!
             Застенчив я, к несчастью,
             А то давно к чертям
             Тебя погнал бы сам!
   
             А дальше? Дальше я...
             Вновь память подкачала.
             Начну тебя сначала,
             Ах, песенка моя.
   
   Кракамиш (продолжает кричать из дома). Перлимпинпин!
   Перлимпинпин. Потерпи, я еще не кончил.
   

2-й куплет

             Я был в кости широк
             И вечно драться мог,
   (говорит) Нет, я не то хотел сказать!
   (опять поет) Башмак мой в пять аршин
             Сапожников смешил!
   (говорит) Никак не получается!
   (начинает еще раз) Ах, мастер, мой мастер,
   (говорит) Вот теперь вышло!
   (поет) Ах, мастер, мой мастер,
             Не так-то прост я, к счастью.
             Ты старый остолоп...
             (Фу, трескается лоб!)
             А дальше? Дальше я...
             Вновь память подкачала.
             Начну тебя сначала,
             Ах, песенка моя.
   
   А все-таки есть куда приятней, чем петь. (Хочет откусить еще кусок колбасы.)

Из-за сцены, пока издалека, доносится китайский марш. No 8

   Перлимпинпин (испуганно.) Что это? Музыка?

(Сует в карман колбасу, идет в глубь сцены, всматривается.)

   Ого! Это китайское посольство! Хозяин! Хозяин! Посольство приближается, идут китайцы! (Что есть мочи бежит в дом.)
   

ЯВЛЕНИЕ 10

Кракамиш, позднее Перлимпинпин.

   Кракамиш (поспешно выбегает из дома). Что я слышу! Возможно ли? Посольство приближается, идут китайцы!? А у меня ничего не готово для их приема! (Кричит.) Мою волшебную шляпу сюда! Мою волшебную шляпу сюда! Ту, что для парадных церемоний!
   Перлимпинпин (выбегает из дома с кастрюлей руках). Вот, вот она, ваша шапка!
   Кракамиш. Несчастный, ты совсем с ума спятил? Тащишь сюда мою единственную кастрюлю! (Дает ему пинка. Перлимпинпин мчится назад в дом.)
   Кракамиш (кричит ему вслед). Мою большую волшебную шляпу, остроконечную... позолоченную... мою прекрасную воскресную шляпу! И ты тоже напяль свой колпак!.. Опять ничего не может найти, остолоп!.. (Бежит за ним в дом.)
   Перлимпинпин (выскакивает с волшебной шляпой в руках). Ну вот, теперь он запрятался куда-то, мой старый дурак!
   Кракамиш (торопливо выходит из дома, на голове у него колпак Перлимпинпина. Кричит в отчаянии). Перлимпинпин! Олух! Я тебя убью!
   Перлимпинпин. За что? Вот она, ваша шляпа!
   Кракамиш. Давай сюда! (Хочет надеть шляпу, но чувствует, что на голове у него уже что-то есть.) Ах да, Я натянул твой навеки, колпак. (Обмениваются шляпами.) Живо, при-готовь тронное кресло!

(Перлимпинпин бежит в дом и тащит оттуда старое, колченогое кресло со следами былой позолоты.)

   Кракамиш (продолжает говорить сам с собой). Я торжественно опущусь в это кресло, как подобает моему званию Могущественного Некроманта. (Обращаясь к Перлим-кинпину.) Смотри, болван, веди себя учтиво, очень учтиво, не забывай, что ты -- всего лишь жалкий карлик. Ах, опять забыл... волшебный жезл. (Хочет идти в дом.) Слишком поздно! Они уже идут... Пожалуй, они не заметят, что я без волшебного жезла... Мы примем их с величавым спокойствием И торжественностью! (С важным видом усаживается в кресло. Перлимпинпин становится сзади.)
   

ЯВЛЕНИЕ 11

Те же и эльфы.

Звуки марша. Они становятся все громче. При словах Кракамиша "Слишком поздно!" в глубине сцены появляются первые эльфы. Они выступают гуськом, переряженные китайскими кобольдами, подпрыгивают, покачиваются из стороны в сторону. Выстраиваются вокруг тронного кресла. Амариллис -- впереди, против Кракамиша. Когда марш умолкает, эльфы склоняются в комическом низком поклоне.

   Кракамиш (надменно кивая головой). Господа сенаторы и депутаты... (Спохватывается.) Господа кобольды и призраки... Прежде всего, примите мои уверения в том, ЧТО Я рад видеть вас у себя. (Эльфы опять низко кланяются. Кракамиш отвечает милостивым кивком.) Чрезвычайно рад! (Та же немая игра.) Вы молчите, а это -- всегда добрый знак. В вашем молчании я с удовлетворением читаю выражение величайшей преданности моей особе. (Та же немая игра.) С превеликой радостью, но отнюдь тому не удивляясь, я замечаю, что моя слава волшебника, признанная всем миром, нисколько не померкла. И поистине -- я чувствую себя сильнее, чем когда-либо. Финансы мои в самом цветущем состоянии. Царство духов наслаждается образцовой конституцией. Вера в мирное благоденствие живет в сердцах моих подданных. И тем не менее я всякий раз с неослабевающей радостью принимаю от вас обычную дань -- волшебную ветвь Моли. Не скрою даже, именно сейчас она мне особенно нужна, ибо я хлопочу о будущем процветании моей достославной династии. Приблизься же ко мне, предводитель кобольдов, и вручи мне драгоценную шкатулку!
   Амариллис (переодетая кобольдом, держа шкатулку в руках, при звуках марша делает четыре шага вперед и останавливается). Хи! хи! А где же твой волшебный жезл?
   Кракамиш (смущен, но быстро овладевает собой). Небольшая оплошность. Не имеет никакого значения. Амариллис. Иль больше нет волшебной силы в нем? Хи-хи!
   Кракамиш (со страхом и нетерпением).
             Подать ларец сюда!
   Амариллис (открывает шкатулку).
             Хи-хи! Хи-хи! Вот, получай свое!

(Кракамиш хочет засунуть руку в шкатулку, но Амариллис захлопывает крышку перед самым его носом.)

   Кракамиш (испуганно). Что это значит?
   Амариллис. Хи-хи! Хотим тебя мы наказать,
             Воздать тебе за злые все дела!
             Мы колдуна заставим поплясать!
   Кракамиш. Измена! Бунт! (Делает в воздухе каббалистические знаки.) Абракадабра!
             Амариллис. Конец пришел твоей абракадабре,
             Мы больше не боимся колдовства!
             А потому -- проворнее пляши-ка,
             Послушным будь, старик, иль сгинешь ты!

(Все сбрасывают с себя маскарадные костюмы.)

             Приди, о Царица, скорей!
   

ЯВЛЕНИЕ 12

Те же и Царица эльфов. Она внезапно появляется из розового куста, растущего на переднем плане, в саду Стеллы.

   Царица. А ну-ка, друг,
             Живее в круг!

(Своим скипетром из лилии сбивает с головы Кракамиша волшебные колпак и вталкивает его в середину хоровода эльфов. Те тащат его, вертят во все стороны, танцуют с ним и т. д. Перлимпинпин, пользуясь суматохой, ползком пробирается в дом. Когда начинается танец, он высовывается из окна и смешными ужимками дает понять, что рад злоключениям своего хозяина.)

   

No 9. Танец и хор эльфов с Кракамишем.

             Хор эльфов. Быстро, быстро, прыгай ловко
                       Кверху, взад-вперед,
             Мчись, забудь про остановку,
                       Эльфов хоровод!
   Кракамиш. Ого! Посмей хоть шаг ступить!
             Шальной народ! Меня кружить?
   Хор. Ха-ха, ха-ха!
             Вставай-ка, друг,
             К нам, эльфам, в круг!
             Быстро, быстро, радостно и ловко
             Кверху лети, взад и вперед,
             Мчись, забудь про остановку,
             Встань к нам, эльфам, в хоровод.
   Кракамиш. Я ча-, я ча-, я чародей --
             Грудь жжет, в глазах полно чертей.
             Вам о-, вам о-, вам о-томщу я,
             И всех вас по миру пущу я!
             Всех про-, всех прочь отсюда --
             Один здесь править буду,
   Хор. Ха-ха, ха-ха,
             Вот чародей!
             В руках у эльфов -- мяч.
                       Чудак!
             Грудь жжет, в глазах полно чертей --
                       Вечно так!
   Кракамиш. Я вас всех проучу,
             В рог бараний скручу!
   Хор. Прыгай быстро, ловко,
             Покажи сноровку!

(Наконец эльфы отпускают колдуна. Измученный, полуживой, он спасается в свое жилище и торопливо запирает за собой дверь.)

   

ЯВЛЕНИЕ 13

Те же без Кракамиша и Перлимпинпина.

   Амариллис. Как был он смешон, как прыгал забавно!
             Давно не шутили так ловко, так славно!
   Царица. Я довольна тобой, я довольна всеми вами!
   Амариллис. Когда кружили старика мы в вальсе,
             Когда он с нами, как медведь, плясал,
             Так захотелось в легком хороводе
             Самим сплясать,-- позволишь если нам!
   Царица. Составьте круг, пляшите танец эльфов,
             Пока не рассвело...
   Амариллис.                     Благодарим!

Балет эльфов.

По окончании балета

   Царица. Ну, а теперь конец забавам, играм!
             Пока оставьте старика в покое.
             Мы победим, когда настанет час,
             Теперь от нас (указывая на Кракамиша) не скрыться колдуну.
             [Уплыли тучи, солнце светит вновь,
             Горячими лучами обжигая.
             Нельзя теперь здесь оставаться дольше.
             Укрывшись под святою сенью рощ,
             В тиши, под благодетельною мглою,]
             На мягкий мох мы ляжем отдыхать,
             В прохладе, у хрустального ручья,
             [Чье тихое журчанье так манит.]
             Ласкает слух во сне цикады пенье,
             Но лишь вернется сладостная ночь,
             Мы с песней крылья вновь свои расправим!
   

No 10.

Финальный хор

   Царица эльфов. О сестры-эльфы, день опять --
             Петух поет, идите спать!
             Пора! Прощаюсь с вами я
             До песен соловья.
   Хор. О сестры-эльфы, день опять --
             Петух поет, идите спать!
             Пора! Прощаюсь с вами я
             До песен соловья.
   Царица эльфов. Пусть нежит вас покой!
             В цветах душистых день-деньской,.
             Пока у солнца власть,--
             Поспите всласть!
   Хор. Пусть нежит вас покой!
             В цветах душистых день-деньской,
             Пока у солнца власть,--
             Поспите всласть!
   Царица эльфов. О месяц, тонкий отблеск свой
             С улыбкой кинь в наш дом лесной,
             Чтоб к нашим танцам все кругом
             Оделось лунным серебром!
   Хор. О месяц, тонкий отблеск свой
             С улыбкой кинь в наш дом лесной,
             Чтоб к нашим танцам все кругом
             Оделось лунным серебром!
   Амариллис. Свобода -- жизнь лесного духа.
             Чужого мы боимся уха.
             Все в мире доброе любя,
             Мы злобу гоним от себя.
   Хор. Боимся мы чужого уха.
             Свобода -- жизнь лесного духа.
             Все в мире доброе любя,
             Мы злобу гоним от себя.
   
             О сестры-эльфы, день опять --
             Петух поет, идите спать!
             Пора! Прощаюсь с вами я
             До первой песни соловья.
             Пусть нежит вас покой,
             В цветах весь день-деньской,
             Пока у солнца власть,--
             Поспите всласть!

(При последних тактах хора эльфы разбегаются во все стороны. Одни скрываются в цветочных кустах, другие -- в гроте у родника, остальные прячутся за деревьями. Амариллис уходит, Царица исчезает так же, как появилась.)

Конец I действия.

   

ДЕЙСТВИЕ II

Та же декорация. Вечер. Последние лучи заходящего солнца. Позднее -- лунный свет. Без антракта.

ЯВЛЕНИЕ 1

Лелио один.
(При поднятии занавеса осторожно крадется из своего убежища возле родника.)

Песня. No 11

             Как сердце дрожит от предчувствия счастья,
             Всей властью любви стучится в груди!
             О день, догорай, бесконечный, кончайся,
             Ночная звезда, подымайся, всходи!
   Лелио (взволнованно). Я слышу шум! Сюда идут... (Оглядывается.) Солнце еще не скрылось... [Слишком рано...] Нужно быть осторожным... Вернусь в свой тайник... [Ах только б ненадолго!..] (Возвращается к источнику.)
   

ЯВЛЕНИЕ 2

Кракамиш и Стелла.

Кракамиш выходит из дома, в руках у него -- копье, под мышкой -- толстый фолиант в переплете из свиной кожи, испещренной всевозможными таинственными знаками. Стелла идет за ним.

   Кракамиш (музыкальное сопровождение). Как душно в комнатах, мне нужен свежий воздух, иначе я задохнусь... Сяду-ка на эту скамью. (Обращаясь к Стелле.) И ТЫ можешь побыть со мной, если хочешь. Принеси свою прялку... ТОЛЬКО не мешай мне. (Опускается на небольшую скамеечку, стоящую в саду, у грубого деревянного стола, кладет на стол копье и книгу; начинает ее перелистывать. Стелла идет в дом и возвращается с прялкой; садится на скамейку у розового куста.) Как я счастлив, что нашлась моя старая волшебная книга! Дуралей Перлимпинпин засунул ее бог весть куда, в кучу мусора. Эта магическая книга -- последнее творение знаменитого мага Мерлина. Я уверен, что в ней есть могущественное заклинание,-- ни на земле, ни на небе ему ничто противиться не может. Нужно только найти его, это заклинание! Чтоб овладеть тайной, надо искать... искать неустанно... (Листает страницы, задумывается, что-то бормочет про себя.)
   Стелла (пересела на каменную скамью возле стола, неподалеку от розового куста, откуда этим утром появилась Царица эльфов. К прялке она даже не прикоснулась. Озабоченно). Отец!
   Кракамиш (рассеянно). Что такое? Что тебе нужно? (Продолжает бормотать.)
   Стелла. Мне кажется, вам бы лучше прилечь, поспать немного после треволнений сегодняшнего утра. Вы всё еще бледны, ВЫ так устали... (Встает, хочет взять у него книгу.) Дайте мне вашу книгу -- я ее спрячу в надежном месте.
   Кракамиш (отталкивает ее, говорит резко). Знакомо ли тебе блаженство мести? Нет? А вот мне оно знакомо... и я... я хочу насладиться ею, насладиться сполна... Чтобы никто не посмел сказать, что эти жалкие эльфы, эти лукавые, вероломные создания... Ах, при одной мысли об их наглости, вся кровь во мне закипает!.. (Опять погружается в книгу, что-то бормочет.)
   Стелла. Но ваше здоровье, отец...
   Кракамиш. Оставь меня в покое, слышишь? Лучше умереть, чем остаться неотомщенным!
   Стелла. Умереть, дорогой отец?.. Но... На кого же вы меня покинете?
   Кракамиш. Тебя? Что ж... Ты станешь... Ты станешь... да нет, я не собираюсь умирать. Неужели ты тоже думаешь, что я всего-навсего дряхлый волшебник в отставке? Я всё верну себе... Всё: молодость, красоту, силу. Только нужно искать, искать тщательно... (Углубляется в чтение.)
   Стелла. Но подумайте, дорогой отец...
   Кракамиш (не слушая ее, встает со скамьи). О небо! Я забыл... (Кричит.) Перлимпинпин! Перлимпинпин!..
   Перлимпинпин (лениво отзывается из дома). Не могу прийти, я в постели!
   Кракамиш. Бесстыжий! Сейчас же иди сюда!
   Перлимпинпин. Да погодите же!
   

ЯВЛЕНИЕ 3

Те же и Перлимпинпин. Он идет из дома, на голове у него ночной колпак.

   Перлимпинпин. Ну, вот и я! И зачем я вам только понадобился?
   Кракамиш. Тотчас же принеси мою большую волшебную шляпу. (В сторону.) Без волшебной шляпы мне никак не отыскать заклинание. Нужно быть в полном облачении. (Обращаясь к Перлимпинпину.) Ну? Что же ты стоишь и таращишь на меня свои телячьи глаза?
   Перлимпинпин. Вашу волшебную шляпу? Долго же мне придется искать ее! Эльфы унесли ее с собой. Бог знает что они из нее сделали! (Хочет уйти.)
   Кракамиш. Ты куда это собрался?
   Перлимпинпин. А вы не знаете? Пойду, опять лягу в вашу постель. (Удаляется.)
   

ЯВЛЕНИЕ 4

Кракамиш и Стелла.

   Кракамиш. Этот остолоп у меня дождется, что я убью его собственными руками! Счастье его, что мне некогда сейчас заниматься его дурачествами. (Погружается в чтение.)
   Стелла (робко). Отец... (Громче.) Папа...
   Кракамиш. Неужели мне не дадут ни минуты покоя? Ну что "папа"?
   Стелла. Не сердись на меня, отец, милый, прошу тебя. Но... Ты сам только что говорил о своей смерти... Подумай, какое это было бы для меня страшное горе! И вот... поневоле задумаешься... Что если я когда-нибудь останусь одна, бесприютной сиротой... Ах, это было бы ужасно! Согласись со мной, что Перлимпинпин не слишком надежная защита для меня... И тогда...
   Кракамиш. Ну, и что -- тогда?
   Стелла. Я и подумала, что я... что мне, может быть, нужна более прочная опора в жизни... Я слышала, что все молодые девушки в моем возрасте... подумывают о замужестве... я хочу сказать, выходят замуж. И если бы мне попался хороший человек...
   Кракамиш. Послушайте-ка эту желторотую девчонку! Я занят самыми важными в мире делами, а она тут болтает всякие глупости!
   Стелла (после недолгого молчания, во время которого она питается прясть, говорит задумчиво). Послушай, папа, мне пришла в голову мысль...
   Кракамиш (оглядывается, сильно удивленный). Тебе? Мысль? Скажите Пожалуйста. (С некоторым любопытством.) Что ж, выкладывай, какая у тебя мысль?
   [Стелла. Неправда ли, папа, ты ищешь так настойчиво свои таинственные заклинания только для того, чтобы возвратить себе былую мощь, чтобы дать мне богатое приданое -- одним словом, сделать меня завидной невестой?
   Кракамиш. Да, такова отчасти моя цель, ты угадала, дочь моя!]
   Стелла. [Но видишь ли, отец,] говорят, что одного богатства и знатности мало еще для счастья человека...
   Кракамиш. Эге! Где это ты набралась такой премудрости?
   [Стелла. И что... в том случае, о котором мы только что говорили...
   Кракамиш. Ну?
   Стелла. ...что, делая выбор, не надо увлекаться внешним блеском или принимать в соображение политические доводы...
   Кракамиш. Ишь, говорит как по-писанному. Или ты газет начиталась?]
   Стелла. ...и что нужно прислушиваться лишь к голосу сердца.
   [Кракамиш. Час от часу не легче!
   Стелла. ...и что нельзя подавлять сердечную склонность...]
   Кракамиш. Хватит, однако же! (Вскакивает с места")

Дуэт Кракамиша и Стеллы.

   Кракамиш. Не знаешь пока
             Ты денег власти,
             Мнит юность, что счастье
             Дано на века!
   
             Одной красотой
             Не прожить до могилы.
             Лишь золота сила
             До гроба с тобой.
   
             Быть выше других --
             Вот сладость богатства.
             В нем чары таятся
             Сильней колдовских!
   
             Ты веришь, дитя,
             Что мир, как подарок,
             Наряден и ярок
             Возьмешь ты шутя!
   
             Так пой, не смущаясь,
             Доверься судьбе,
             Добуду, ручаюсь,
             Я счастье тебе!
   
   Стелла. В богатстве счастье? Нет!
             Не в нем я вижу свет!
   Кракамиш. Не смей болтать
             И перебивать!
   
             Подыщем корону
             К твоим волосам
             На зависть баронам
             И даже князьям!
   
             Гулянья, пиры,
             Ни в чем нет отказа.
             Как в сказке, все сразу
             Жизнь даст нам дары.
   
             И замок, и сад,
             И сотни придворных,
             Все ловят твой взгляд
             И нет непокорных.
   
             Богат твой дворец --
             Гуляй, королева,
             Дурак и мудрец
             Все стерпят без гнева.
   
             Скажи мне любя,
             О чем ты томишься?
             К чему ты стремишься?
             Всем, всем для тебя
             Пожертвую я!
   Стелла. Мне вовсе, о отец,
             Ненадобен дворец.
             Мне сердце шепчет властно...
   Кракамиш. Оно обманет, ясно!
   Стелла. ...что счастья первое прикосновенье
             Узнала я -- оно пьянит!
             Подаренные им часы, мгновенья
             Ничто до смерти не затмит!
   Кракамиш. Она -- дитя!
   Стелла. О сердце, твердым будь, не дай похитить счастья, }
             Молчи -- не то отец секрет узнает твой! }
             Храни меня, любовь, своей великой властью, }
             Всей верностью и верой я с тобой! }
             Кракамиш. Пусть тешится дитя обманом нежным, } Вместе
             Я книгой вновь власть возвращу себе! }
             Мне б только формулу, и я в величье прежнем, }
             И Стелла -- счастлива наперекор себе! }
   
   Стелла (с живостью). Но, отец, я вовсе не хочу остаться старой девой!
   Кракамиш. Гм... Да, это было бы большим несчастьем! Придется тебе, чего доброго, идти в монастырь, или еще того лучше, в компаньонки к английской леди. Ты, конечно, доведешь ее до белого каления своими капризами, будешь заниматься сплетнями -- это очень облегчит твою душу!.. Оставь меня в покое, говорю тебе, и садись за свою прялку! (Снова погружается в книгу.)
   Стелла (садится за прялку. Про себя). Что ж, если ты никак не соглашаешься.... (Задумавшись, принимается за пряжу.)
   

Песня. No 12

   Стелла. В час, когда весна явилась,
             Вдруг прозрел наш мир слепой,
             Сердце вздрогнуло, забилось
             Болью, счастьем и тоской.
             Я сдаюсь тебе на милость,
             Долгожданный непокой!
             Я сдаюсь тебе на милость,
             Шум весенний над рекой!
   
             Песни звук необычайный...
             Кто в лесу ее поет?
             Голос чудный и печальный
             За собой меня зовет?
             В смысл хочу проникнуть тайный,
             Сердцем заглянуть вперед,
             В смысл хочу проникнуть тайный,
             Если он разгадки ждет!
   

3-й куплет

   Лелио (в отдаленье). Просто всё в моем ответе:
             Мир смятенному верни!
   Стелла (шёпотом). Что я слышу?
   Лелио. Без тебя зима на свете,
             Счастье бедствию сродни.
             О зачем я только встретил
             Грустных глаз твоих огни?
             Просто всё в моем ответе --
   Стелла. Это он!
   Лелио. Мир смятенному верни!
   Кракамиш (внимательно прислушивается. Недоверчиво). Кто это поет?
   Стелла (быстро). Это я, батюшка!
   Кракамиш (указывая на родник). Да нет, там за родником?
   Стелла. Там, батюшка? Это должно быть эхо!
   Кракамиш. Тебе это, кажется, приснилось! Гм... гм... Любопытное эхо! Так вот почему ты мне толковала о замужестве. Дурной знак, когда девушка начинает грезить вслух... [Дурной знак.] (Стелла хочет перебить его.) Молчи, молчи и не мешай моим ученым изысканиям. Если я не обманываюсь, я напал на след великого заклинания. (Зовет.) Перлимпинпин!
   Перлимпинпин (из дома). О господи! До чего несносный старик! Что там опять?
   Кракамиш. Принеси мне воды!
   Перлимпинпин (из дома). И что у вас за страсть то и дело меня беспокоить. Вы не хуже меня знаете, где вода: в роднике за садом справа!
   Кракамиш (рвется в дом). Нет, это уже чересчур!
   Стелла (удерживает его). Останься, отец, сейчас я принесу. (Обернувшись, зорко осматривает родник.)
   

ЯВЛЕНИЕ 5

Те же и Лелио.

(Солнце тем временем уже зашло. Лелио выходит из грота с волшебным цветком в руке, делает шаг от источника навстречу Стелле.)

Дуэт. No 14

   Лелио. Не бойся -- нас хранит
             Защита добрых духов!
             Как мог я устоять --
             Тебя не повидать?
   Стелла. Беги, отец не спит,
             Земля гудит от слухов!
             Он сможет наказать,
             Оставь меня опять!
   Лелио. Кто встретил раз тебя<
             Захочет -- не оставит,
             О, мой небесный свет,
             Прими любви привет
             На много лет! } вместе
   Стелла. Вот он стоит, любя,
             И разум мной не правит,
             И кружится весь свет,
             И сил расстаться нет!
   Лелио. Шепни то слово мне,
             Что сердце с сердцем свяжет,
             Дай жизнь вручить тебе
             Навеки, как судьбе!
   Стелла. Ты клад мой, свет в окне --
             Не я, так сердце скажет:
             Дай жизнь вручить тебе
             Навеки, как судьбе!

(По окончании дуэта Лелио становится перед Стеллой на колени; она склоняется к нему; нежное, робкое объятие; при этом Лелио роняет на землю смятый волшебный цветок.)

   Кракамиш (во время дуэта несколько раз подозрительно оглядывается; он слышит голос, но никого не видит; прохаживается, ищет, наконец уходит в глубину сцены. Покачивая головой, оборачивается как раз в ту минуту, когда цветок падает из рук Лелио, и с яростью видит юношу у ног Стеллы). Что я вижу? Неслыханная наглость! Дерзкий пришелец! Как ты смеешь? И кто ты такой? Как ты сюда попал? А ты, Стелла, стоишь, будто в камень обратилась! Неужели и ты с ним в заговоре? Ага! Так вот что такое твое "эхо"?!
   Стелла. Отец, милый!
   Кракамиш. Несчастная! Я вижу тебя насквозь! Прочь отсюда, прочь немедленно! А ты, смельчак, узнай: злосчастный рок привел тебя сюда как раз сегодня. Великое заклинание найдено: в один миг я могу разразить тебя в прах,-- ты и пикнуть не успеешь!
   Лелио. И всё же вы не захотите погубить меня не выслушав!
   Кракамиш. И слушать ничего не желаю!
   Лелио. Я люблю вашу дочь.
   Кракамиш. Какое нахальство!
   Лелио. И она платит мне такой же любовью,
   Кракамиш. Бесстыдная ложь!
   Лелио. Я -- королевский сын.
   Кракамиш. Ты глумишься надо мной!
   Лелио. Я прошу у вас руки Стеллы.
   Кракамиш. А я прошу тебя немедленно убраться вон, [иначе я сделаю из тебя фрикасе]. (Обращаясь к Стелле.) А ты...
   Стелла. Отец! Отец!
   [Кракамиш. А из тебя, несчастная,-- соус к нему!]
   Лелио. Сударь! Вы угрожаете родной дочери?
   Кракамиш. Ах, ты еще смеешь поучать меня! Жалкий смертный, неужели ты не знаешь, что стоишь перед величайшим из всех волшебников? Что в моей власти упрятать солнце в один карман, а месяц в другой? Что я могу звездной пылью напудрить свои волосы, если я этого захочу?
   Лелио. Вы не испугаете меня! Ничто не заставит меня отказаться от Стеллы!
   Кракамиш. Ты так думаешь? Червяк! (Бросается за своей книгой.)
   [Стелла. Бегите, спасайтесь, о мой принц! Страшитесь гнева моего отца!
   Лелио. Мне?! Бежать?! Никогда!]
   Кракамиш. Беги, слепец, или я выпущу на тебя ужаснейшее чудовище и ты достанешься ему на завтрак!
   Лелио. А ну-ка, попробуйте!
   Кракамиш. Ты не хочешь бежать? Подумай еще раз хорошенько! Раз... два... три!
   Лелио. Нет!
   Кракамиш. Нет? (Хватает свою волшебную книгу, шепчет какое-то заклинание.)
   

Музыкальное сопровождение. No 15

             Сатана, церемет, трикс!
             Водяной, домовой, траке!
             Дьявол, шут, Вельзевул,
             Леший, черт, Люцифер,
             Костяная нога, троке!

(Удары там-тама. Вдруг из-под земли вырастает черный козел и начинает громко блеять.)

   Эльфы (за сценой, смеясь). Ха-ха-ха!
   Кракамиш (совершенно уничтоженный). Не то заклинание! Я погиб! (В полном изнеможении падает на скамью.)
   Стелла (заботливо склоняется к нему). Отец! Дорогой мой! Ради бога, придите в себя! Не отчаивайтесь!
   Кракамиш. Нет, нет! Жизнь мне стала в тягость! Честь моя погибла! Дай мне умереть от руки этого чужестранца!
   Лелио. Сударь! Чужестранцу, который пришел к вам, не жизнь ваша нужна! Он явился сюда смиренным просителем. Отдайте ему руку вашей дочери. [Она будет жить в королевской роскоши, я дам ей больше счастья, чем могли дать ей вы при всем вашем искусстве.]
   Кракамиш. И вы думаете, что моя дочь любит вас?
   Лелио. О, достаточно взглянуть на нее!
   Кракамиш. И вы в самом деле сын царя?
   Лелио. Да, царь Мегабас -- мой отец.
   Кракамиш. Это правда?
   Лелио. Сударь, следуйте за мной, и вы убедитесь, что я не лжец. Расстаньтесь с этой печальной пустыней. Ваши дети окружат вас самой нежной заботой [будут любовно покоить вас]!
   Кракамиш. Но кто поручится мне в правдивости ваших слов?
   

ЯВЛЕНИЕ 6

Те же и Царица фей.

Музыкальное сопровождение. No 15 (продолжение)

   Царица (является внезапно из розового куста и выходит на середину сцены. Обращаясь к Кракамишу).                     Я!
             Теперь ты можешь твердо верить мне,
             Хоть были мы врагами до сих пор.
             [Ты знаешь -- почему: не потерплю я,
             Чтоб наших рощ хозяином ты стал.]
             Тебе здесь властвовать я не позволю!
             Я или ты -- вдвоем царить не можем!
             Хотел войны ты -- вот теперь наказан.
             Но мир готова заключить с тобой,
             Коль согласишься ты покинуть лес.

(Начинается музыка.)

             И для того был послан мной к тебе
             Принц Лелио. Ведь Стеллу любит он.
             [Что до нее -- и спрашивать не надо!]
             Дай счастье им и сам счастливым будь,
             Уйди с детьми ты во дворец царя,
             И книгу ты волшебную сожги,--
             Чтоб стать не колдуном, а человеком.
             Прощайте все! Пусть счастье светит вам,
             Как эльфов благосклонных вечный дар!

(Все окружают ее, низко склонившись. Она быстро исчезает.)

   Кракамиш. Я посрамлен! Конец моему царству! Со мною вместе умрет и волшебство -- ведь я последний на земле колдун! Что же, принц! Вот вам моя дочь! Она ваша -- увезите ее в замок ваших предков. Я последую за вами. [Но -- Перлимпинпин! О нем я чуть было не позабыл. Придется вам и его взять с собой...
   Лелио. Разумеется, дорогой отец!
   

ЯВЛЕНИЕ 7

Те же и Перлимпинпин.

   Перлимпинпин. Что еще тут у вас стряслось?
   Кракамиш. А то стряслось, что нам предстоит разлука с этими местами. Ты поедешь с этим молодым человеком, он будет моим зятем.
   Перлимпинпин. Прелюбопытная новость! (К Лелио.) Сударь, а у вас в доме хороший стол?
   Лелио. Ты будешь каждый день есть всё, что пожелаешь.
   Перлимпинпин. Тогда решено. Ну и высплюсь же я там!
   Кракамиш. Что же, сын мой, ведите нас в новое наше отечество. Эльфы, надо думать, тосковать по мне не станут. (Обращает взор к лесу, кивает головой,) Желаю вам хорошо веселиться в лесу!]

(Внезапно яркий лунный свет заливает всё вокруг.)

   

ЯВЛЕНИЕ 8

Те же. Царица эльфов. Эльфы сбегаются со всех сторон. Царица плывет на облаке, которое постепенно опускается, но еще не коснулось земли.

Живая картина.

Лелио и Стелла становятся перед Царицей на колени.

   Лелио. Хвала тебе, Царица фей!
             Благослови нас в дальний путь!
   Стелла. Ты счастье это нам дала!

(Оба встают.)

             Прощай, родной наш тихий лес!

(Царица ласково кивает им головой на прощание,)

Квартет (музыка в ритме марша).

   Кракамиш. Прощай, край моего страданья,
             Я не вернусь вовек сюда!
             Я слез не лью при расставанье --
             В иную даль зовет звезда!
   Стелла и Лелио. Сквозь ночь идем к зари сиянью,
             Нас ждет свобода навсегда.
             Иди, любовь, сквозь расстоянья,
             Веди нас, счастия звезда!
   Перлимпинпин. Злая фея!
             Будь в сто раз злее!
   Стелла и Лелио. Великое мгновенье,
             Миг единенья,
             Нас освяти!
             Тебе верны до гроба
             Мы будем оба,
             Век нам свети!
             Нас в путь далекий благослови.
             Ты, о любовь, бессмертие любви!
   Перлимпинпин. Перлимпинпину-крошке
             Не служат ножки!
             Да, да -- спешу,
             Раз вновь я миру нужен,
             Могу стать мужем!
             Вперед гляжу:
             Я снова скоро буду,
             Как великан, пудами мерить блюда.
             Юхе! Вперед!
             Довольно зла я видел здесь!
             Прочь! Где-то мужа женка ждет!
             Перлимпинпин, ты будешь есть
             Жаркое, крем, компот!
   Кракамиш. Надежды вижу вновь зарю
             И вновь судьбу благодарю!
             Прощай, край моего страданья,
             Я не вернусь вовек сюда!
             Я слез не лью при расставанье,
             В иную даль зовет звезда!
   Лелио и Стелла. Царица эльфов, не забудь
             Благословить нас в путь!
             Ты счастью нашему причина.
             Прощай и ты, наш лес родной!
   (Кракамиш торжественно выступает в сопровождении Стеллы и Лелио. Перлимпинпин, покачивая головой, идет за ними, потом что-то вспомнив, возвращается и тащит за собой черного козла, которого заставляет еще раз проблеять перед публикой. Кракамиш, Стелла, Лелио и Перлимпинпин покидают сцену. Дом Кракамиша с глухим грохотом проваливается сквозь землю вместе со столом, книгой, скамьями и пр. Остаются только деревья и кусты. Лунные лучи переливаются и блестят в струях родника. Волшебная картина летней ночи.)
   

ЯВЛЕНИЕ 9

Царица эльфов и эльфы.

Царица спускается на своем облаке, выходит на авансцену.
Эльфы собираются вокруг нее.

Заключительный хор. No 16

             Цари, лесная тишина!
             Твоя победа всем нужна!
             Бежал из леса человек --
                       Мы славим тишь!
             Из храма изгнан он навек --
                       Мы славим тишь!
             Святыня леса спасена.
             Раздайся, шум лесной, дремучий,
             Вершины, рвитесь в вышину,
             Пусть мгла оденет корни, сучья,--
             Мы будем слушать тишину!
             Клянемся быть с тобою вместе
             Во все века, наш вольный бор,
             Красуйся, стой на этом месте,
             Пока не смолкнет эльфов хор!
             Цари, лесная тишина,
             Свобода леса спасена!

Конец.

Приложение

Песня. No 12

   Стелла. Мне слышится в шуме лесов
             Мечты моей вкрадчивый зов;
             Мой взор ловит в море лучей
             Блеск чьих-то волшебных очей!
   
             О юности всесильный свет,
             Избыток жизни сил!
             Тяжелых снов недобрый след
             Поток весны размыл...
   
             Своим весельем белый свет
             Меня сегодня поразил!
             И чуда этого творцом
             Был голос, что мне пел о том,
   
             Как счастье дрожью полнит грудь,
             Звал сердце за собою в путь.
             Мой сон к заре вознес меня
             Задолго до восхода дня,
   
             Зажег в грядущих дней тумане
             Зарю любви и манит, манит!
             Она идет, богиня дня,
             Свет наполняет сонный свод!
   
             Все громче, все сильней меня
             В другой, высокий мир зовет.
             В тот мир, где счастья шум в крови,
             Где сердце тает от любви!
   
             Исполнена судьба моя...
             Вершится... Чудо вижу я --
             Лицо любви. Был прав мой сон!
             Мне сердце шепчет: это он!
   

ПРИМЕЧАНИЯ

   
   Печатается по микрофильму с суфлерского экземпляра либретто, подготовленного к постановке оперетты в Веймаре: ИРЛИ, M-XXVII. Оригинал писарским почерком с поправками другой рукой хранится в Bibl Nat, Slave 75. Тексты музыкальных номеров, помеченных в суфлерском экземпляре порядковыми номерами и начальными стихами, воспроизводятся по брошюре, изданной в связи с предполагаемой постановкой оперетты в Риге: Der letzte Zauberer. Fantastische Operette in zwei Aufzügen von Ivan Turgenev, übrs. von Richard Pohl. Music von Paulina Viardot-Garcia. Riga, 1870,-- а также по черновикам Тургенева (ИРЛИ, M-XXVII), сохранившим варианты стихов и почти полные тексты некоторых арий, отличающиеся от помещенных в рижской брошюре.
   Полный французский автограф Тургенева неизвестен. Черновые наброски и сценарий его рукой на французском языке хранятся в Bibl Nat, Slave 75 (микрофильм -- ИРЛИ, M-XXVIII); описание см.: Mazon, p. 73, 74.
   По сообщению Н. Г. Жекулина, полный французский текст оперетты (рукой Тургенева?) хранится в одном из частных собраний; рукопись партитуры находится в Нью-Йорке: New York Public Library (Music Division; Astor, Lenox and Tulden Foundation). См.: Жекулин Н. Г. Тургенев и Моцарт.-- Записки русской академический группы в США, т. XVI. Turgenev. Commemorative Volume. 1818-- 1883. New York, 1983, p. 186--187.
   В русском переводе с немецкого перевода Рихарда Поля без учета немецких черновиков Тургенева (см. выше) впервые опубликовано: Лит Наел, т. 73, кн. 1, с. 177--207.
   Черновые наброски и сценарий на французском языке (см. "Подготовительные материалы" -- наст. том, с. 455--484) публикуются впервые.
   В собрание сочинении включается впервые.
   Первые упоминания об оперетте "Последний колдун" содержатся в письме Тургенева к П. Виардо от 20 сентября (2 октября) 1859 г. где писатель сообщает о посылке текста "Кракамиша" (так первоначально называлась оперетта). Таким образом, "Последнего колдуна" можно считать наиболее ранним замыслом Тургенева и П. Виардо.
   Можно предположить, что работа над "Последним колдуном" возобновилась в начале 1864 г. В недавно опубликованных А. Звигильским письмах Тургенева к Луи Поме (Cahiers, Да 7. 1983, р. 139--139) есть несколько упоминании об этой оперетте. Так, в письме от 9 января н. ст. 1864 г. Тургенев благодарил Поме за скоро высланный сценарий. Судя по дальнейшим письмам, речь шла именно о "Последнем колдуне". В письме от 24 апреля того же года Тургенев уже сообщал, что собирается "работать, как негр", и, наконец, в письме от 10 августа И. Виардо писала Л. Поме, что Тургенев "хочет любой ценой закончить "Кракамиша" (либретто) до 23 августа, дня открытия охоты". В свою очередь, Тургенев в письме от того же дня выражал уверенность, что П. Виардо создаст прелестную музыку к этой оперетте. "Необходимо сделать все это очень быстро и не откладывая",-- писал Тургенев, приглашая Поме принять участие в совместной работе. Не исключено, что участие Поме выражалось в переделке французских стихотворных текстов в соответствии с мелодиями П. Виардо.
   Заглавие оперетты определилось не сразу. Первоначально она называлась "Кракамиш", затем "Дочь колдуна" и, наконец, "Последний колдун". Менялись имена действующих лиц, отдельные сцены. До нас дошли черновые материалы, относящиеся, по-видимому, уже ко второму этапу работы над опереттой, то есть к 1864--1867 гг. Довольно подробно разработанный черновик либретто под названием "Дочь колдуна. Комическая опера в одном действии" сохранился почти полностью (не хватает лишь заключительной сцены). В сценарии, названном "Последний колдун", по-прежнему остается одно действие и десять явлений. Существует также копия этого сценария, сделанная неизвестной рукой. Еще один сценарий (рукой Тургенева) более детально разработан и приближается по составу действующих лиц и сюжету к последней (немецкой) редакции. На отдельных листках сохранились записанные Тургеневым арии баса, хор эльфов, песнь дождя, а также фрагменты диалога Стеллы и Кракамиша, список арий, входящих в оперетту, перевод арий Стеллы и Перлимпимпина на немецкий язык. Наличие этих материалов дает возможность не только проследить ход работы писателя над либретто, но и в известной мере определить степень его участия в переводе оперетты на немецкий язык.
   Поскольку Тургенев сам предлагал свои поправки и варианты к немецкому тексту Р. Поля, можно предположить, что немецкий перевод либретто был им просмотрен и получил своего рода авторизацию.
   Имена действующих лиц (во французском варианте оперетты соответственно Кракамиш, Перлимпимпин) даются по веймарскому варианту (Кракамикс, Папперлапамп); в рижской брошкре колдуна зовут Цернебокк.
   

 Ваша оценка:

Связаться с программистом сайта.

Рейтинг@Mail.ru