Долгоруков Александр Иванович
Александр Иванович Овер

Lib.ru/Классика: [Регистрация] [Найти] [Рейтинги] [Обсуждения] [Новинки] [Обзоры] [Помощь]
Скачать FB2

 Ваша оценка:


   

АЛЕКСАНДРЪ ИВАНОВИЧЪ ОВЕРЪ.

ПОСВЯЩЕНО НА ПАМЯТЬ СЕМИЛѢТНЕЙ ДОЧЕРИ ЕГО ВѢРѢ АЛЕКСАНДРОВНѢ ОВЕРЪ КНЯЗЕМЪ АЛЕКСАНДРОМЪ ИВАНОВИЧЕМЪ ДОЛГОРУКИМЪ.

МОСКВА.
ТИПОГРАФІЯ В. ГОТЬЕ.
1865.

0x01 graphic

   25 декабря 1864 года лишилась Москва знаменитаго своего врача, Александра Ивановича Овера, оказавшаго во время своего жизненнаго поприща столько добра и пользы страждущему человѣчеству. Не мое дѣло судить объ его достоинствахъ въ отношеніи медицинскихъ и хирургическихъ познаній: пусть оцѣнятъ ихъ тѣ, кои болѣе меня имѣютъ на то право. Я взялъ на себя обязанность почтить его память, какъ человѣка, выходившаго во многихъ отношеніяхъ изъ круга обыкновенныхъ людей, столько же по его сердечнымъ и душевнымъ свойствамъ, сколько по умственнымъ и нравственнымъ качествамъ.
   Знакомство мое съ Оверомъ началось въ 1815 году, когда ему было отроду десять лѣтъ. Съ тѣхъ поръ въ теченіе пятидесяти лѣтъ это знакомство, непрерывно продолжавшееся, превратилось въ искренную дружбу; кто же лучше меня могъ его знать, кто можетъ вѣрнѣе оцѣнить и правдивѣе указать тѣ добрыя свойства, коими онъ былъ одаренъ, тѣ благородныя чувства которыя руководили имъ во всѣхъ его поступкахъ? Я передаю его такимъ, какимъ онъ дѣйствительно былъ, на память его друзьямъ.
   Александръ Ивановичъ Оверъ родился 18 сентября 1804 года въ Тульской губерніи Крапивенскаго уѣзда, въ селѣ Папинѣ, принадлежавшемъ тогда г-ну Глѣбову, у котораго отецъ его Иванъ Оверъ de Vallerange, Французскій уроженецъ, докторъ правъ и королевскій адвокатъ при парламентѣ въ городѣ Нанси, будучи эмигрантомъ, жилъ въ качествѣ наставника. Во время Французской революціи за вѣрность и преданность свою къ несчастному королю Лудовику XVI онъ былъ заточенъ въ тюрьму и приговоренъ къ гильотинѣ, но спасенъ бывшимъ тогда парламентскимъ приставомъ (huissier) Корбипо, и, покинувъ Францію, поселился въ Россіи.
   Оверъ былъ четырехъ лѣтъ, когда онъ лишился отца и остался съ матерью, безъ всякихъ средствъ, безъ помощи, въ совершенной бѣдности. Когда ему минуло десять лѣтъ, она отдала его на воспитаніе въ московскую практическую коммерческую Академію; но промыслъ, руководствующій будущностію и назначеніемъ людей, опредѣлилъ ему другое поприще: онъ покинулъ коммерческую Академію, избралъ медицину и предался ей со всѣмъ рвеніемъ, ему свойственнымъ. Нужно ли мнѣ упоминать о всѣхъ тѣхъ затрудненіяхъ и препятствіяхъ, что люди такъ часто встрѣчаютъ на жизненномъ пути своемъ, отъ недостатка тѣхъ средствъ, безъ которыхъ многіе не достигаютъ многаго? Такая же участь, казалось, угрожала и Оверу: сурово встрѣтила его жизнь, представляя ему даль въ туманномъ ненастьѣ. Ему было двѣнадцать лѣтъ, когда, живя въ скудости съ матерью и вскормившей его няней Акулиной Тихоновной въ домѣ Рѣшетникова въ Столетниковомъ переулкѣ, онъ ходилъ учиться безплатно греческому языку къ Семену Мартыновичу Ивашковскому, жившему тогда у Крымскаго брода, и такъ какъ Ивашковскому не было досуга заниматься съ нимъ иначе, какъ въ шесть часовъ утра, то, чтобы поспѣть къ этому времени, Оверъ долженъ былъ отправляться отъ себя въ пять часовъ утра. Жутко было ему, бѣдному мальчику, особливо въ зимнее время, проходить это пространство одному, ночью, по опустѣлымъ улицамъ, въ страхѣ и трепетѣ, отъ нападавшихъ на него иногда собакъ; но на счастіе его въ одномъ домѣ съ ними жили двѣ прачки, которыя съ ранняго утра отправлялись на Крымскій бродъ стирать бѣлье. Съ ними изъ жалости къ своему юному птенцу договорилась его добрая чадолюбивая няня Тихоновна, чтобы онѣ за десять копѣекъ ассигнаціями брали его съ собой. Такимъ образомъ подъ защитой ихъ совершалъ онъ свой ранній дальній путь и часто изъ благодарности сверхъ условленной платы таскалъ на себѣ ихъ салазки съ чернымъ бѣльемъ. Но свѣтъ, какъ говорятъ, не безъ добрыхъ людей. Одинъ изъ знаменитѣйшихъ и искуснѣйшихъ врачей того времени въ Москвѣ, Вильгельмъ Константиновичъ Шмицъ де Пре, узнавъ случайно Овера, принялъ въ немъ особенное, истинно отцовское участіе. Съ этихъ поръ подъ надзоромъ его стадъ онъ продолжать свое обученіе до шестнадцати-лѣтняго возраста, пока не вступилъ въ Московскій Университетъ. Вотъ почему Оверъ до конца своихъ дней съ благоговѣніемъ чтилъ память Шмица, а также и Готгельфа Фишерафонъ-Валдьгеймъ, считая ихъ обоихъ своими мудрыми наставниками и покровителями. Въ 1825 году, будучи по двадцатому году, Оверъ отправился въ чужіе края, и по возвращеніи своемъ въ 1829 году, уже не засталъ въ живыхъ Шмица. А такъ какъ я былъ очень друженъ съ Шмицомъ, то и зналъ поэтому Овера съ его юныхъ лѣтъ.
   По возвращеніи изъ-за границы, сдѣлавъ въ Шмицѣ весьма чувствительную для себя потерю, Оверъ долженъ быль одинъ бороться съ тѣми препятствіями, которыя, какъ сказалъ я выше, встрѣчаемъ мы на пути своемъ. Мать его переселилась на житье въ свою отчизну въ Стразбургъ, средства его къ жизни были очень скудны. Отыскавъ свою няню Тихоновну, онъ поселился съ нею на житье на Трубѣ въ домѣ пріятеля своего, бывшаго дантиста Жоли, у котораго нанялъ комнатку на чердакѣ. Будучи еще мало извѣстенъ въ медицинскомъ искусствѣ, онъ долженъ былъ довольствоваться весьма малой и бѣдной практикой, ограничивавшейся двумя больными -- монахомъ въ Симоновомъ монастырѣ и купцомъ, жившимъ близь Марьиной рощи. Такимъ образомъ онъ ежедневно отправлялся пѣшкомъ съ Трубы въ Симоновъ монастырь, изъ Симонова къ Марьиной рощѣ, и, получая съ каждаго своего паціента по полтиннику за визитъ, возвращался домой на Трубу съ рублемъ денегъ въ карманѣ, который употреблялъ на прокормленіе своей старой няни, а самъ часто довольствовался кускомъ хлѣба съ сыромъ, но всегда тайкомъ отъ няни, которую увѣрялъ, что онъ обѣдалъ у кого либо изъ своихъ знакомыхъ. Но вотъ до чего онъ былъ добросовѣстенъ и твердъ въ своемъ словѣ. При вторичномъ его отъѣздѣ изъ Стразбурга и прощаніи съ матерью, она отдала ему подъ сохраненіе ломбардный билетъ въ пятнадцать тысячъ ассигнаціями, хотя съ правомъ размѣнять его, но не иначе, какъ въ послѣдней крайности, когда истощатся всѣ его средства къ существованію. Скоро насталъ этотъ бѣдственный день. Со смертію двухъ его паціентовъ въ Симоновѣ монастырѣ и близъ Марьиной рощи лишился онъ своего единственнаго дохода и уже нѣсколько дней питался съ няней своей однимъ черствымъ хлѣбомъ; наконецъ и того купить было не начто. Въ этомъ бѣдственномъ положеніи рѣшился онъ размѣнять ввѣренный ему матерью ломбардный билетъ и отправился въ тогдашній Опекунскій Совѣтъ; сильно сжалось его сердце, жестокая овладѣла имъ грусть, какъ онъ самъ мнѣ то разсказывалъ; но билета размѣнять не достало въ немъ духу. Посидѣвъ въ тяжеломъ раздумьѣ на лѣстницѣ Совѣта, горько поплакавъ, онъ возвратился домой, и билетъ этотъ, какъ святыня, какъ послѣднее благословеніе матери, долго сохранялся у него въ цѣлости и едва ли не до конца дней его.
   Много надобно человѣку твердости и силы воли, чтобы перенести столько трудныхъ испытаній, столько горькихъ и жестокихъ минутъ въ жизни и достигнуть той высоты, на которой стоялъ Оверъ къ концу жизни своей, не смотря на раннюю его могилу.
   Многіе изъ насъ, можетъ быть и не безъ основанія, сомнѣваются въ твердыхъ религіозныхъ правилахъ и чувствахъ медиковъ, изучающихъ анатомію и матеріальную сторону человѣка. У Овера напротивъ въ число многихъ его прекрасныхъ душевныхъ качествъ нельзя было не включить его твердаго, неизмѣннаго, глубокаго религіознаго чувства, которое проявлялось въ немъ на каждомъ шагу въ любви его къ ближнему. Онъ вѣрилъ, вѣрилъ твердо и горячо молился въ душѣ. Могло ли оно быть иначе по тѣмъ правиламъ, которыя внушалъ онъ ученикамъ своимъ и по тѣмъ наставленіямъ, которыя давалъ имъ? Спросите о томъ у любаго изъ нихъ, и вы удостовѣритесь, какъ непреложно вѣровалъ онъ въ благость Божію, какъ любилъ ближняго, и видѣлъ въ немъ брата, какъ сострадателенъ былъ къ страждущимъ, какъ благотворителенъ къ неимущимъ. Прочтите его прощальное слово, которое онъ сказалъ ученикамъ своимъ, покидая клинику и разставаясь съ ними,-- тогда узнаете вы, въ чемъ полагалъ онъ сверхъ науки главное достоинство медика, который по убѣжденію его безъ вышесказанныхъ свойствъ никогда не въ состояніи будетъ исполнить своего священнаго и высокаго призванія. Я видѣлъ его у постели трудно больныхъ, и мнѣ казалось, что онъ готовь былъ пожертвовать собственною жизнію для возстановленія больнаго. Какъ часто говорилъ онъ мнѣ, когда выхвалялъ я его искусство врачеванія: "полно, мой другъ, неужели ты думаешь, что я, Оверъ, что-либо значу, или могу сдѣлать; нѣтъ, мой другъ, все одинъ Богъ, безъ Него ничего не сдѣлаешь". Такія слова могутъ быть только въ устахъ истиннаго христіанина; а онъ могъ бы гордиться своимъ искусствомъ, будучи неоспоримо однимъ изъ даровитѣйшихъ врачей.
   Посвятивъ себя однажды медицинѣ и взвѣсивъ съ строгой добросовѣстностью всю важность своего благороднаго призванія, онъ совершенно предался этой наукѣ, расторгъ всякую связь съ разсѣянной свѣтской жизнію, удалился отъ всѣхъ увеселеній, и конечно никто не видалъ его ни въ клубахъ за картами, ни въ театрѣ, ни на гульбищахъ, ни въ другихъ шумныхъ собраніяхъ: онъ проводилъ жизнь свою у ложа страждущаго и находясь весь день подъ вліяніемъ грустныхъ впечатлѣній отъ людскихъ страданій, возвращался вечеромъ домой отдыхать отъ нихъ въ кругу своего заботливаго о немъ семейства и нѣсколькихъ преданныхъ ему друзей. Дорого стоило ему его человѣколюбіе, онъ принесъ ему въ жертву жизнь свою, нося въ себѣ издавна зародышъ тлетворной болѣзни, на которую по хотѣлъ обратить должнаго вниманія. Выше этой жертвы, конечно, нѣтъ! Но доброта этого человѣка была не обычная, свѣтская, доброта съ примѣсью эгоизма, она была истинно христіанская. Являясь къ постели больнаго съ тою привлекательной наружностію, которая вселяетъ довѣріе, съ тою кротостію и ласкою, которыми надѣлила его природа, онъ утѣшительнымъ словомъ, привѣтливымъ взглядомъ, радушнымъ участіемъ ободрялъ больнаго, замѣняя его страданія отраднымъ упованіемъ на выздоровленіе. Оверъ быль одаренъ необыкновенной проницательностію и тѣмъ діагностическимъ взглядомъ на болѣзнь, который былъ не слѣдствіемъ одной науки, практики и навыка, но данъ былъ ему природой, какъ даръ исключительный и необыкновенный. А затѣмъ сколькихъ возвратилъ онъ къ жизни, во сколькихъ семействахъ, бывшихъ въ страхѣ, лишиться милаго сердцу, отеръ онъ слезы приснымъ, сколькихъ пользовалъ безвозмездно, даже людей съ состояніемъ изъ одной пріязни и преданности, или изъ благодарности за ничтожную услугу! Какъ же назвать это, какъ не высшимъ христіанскимъ добромъ? Вотъ почему, когда достигъ онъ извѣстности, онъ съ каждымъ днемъ болѣе и болѣе привлекалъ къ себѣ довѣріе и наконецъ достигъ до того, что на опредѣленіе его не было апелляціи. Достаточно было ему произнести у постели больнаго роковое слово, чтобы отнять положительно всякую надежду. Сколько разъ слышалъ я, какъ говорили: "нечего дѣлать, Оверъ сказалъ",-- и такое опредѣленіе служило для окружающихъ умирающаго очистительной грамотой въ томъ, что они сдѣлали для него все, что могли.
   Смѣлость Овера въ трудныхъ случаяхъ доходила до самоотверженія. Въ 1847 году, когда въ Москвѣ снова появилась холера, онъ былъ назначенъ главнымъ докторомъ временной больницы въ Каретномъ ряду въ домѣ называемомъ полицмейстерскимъ; въ помощники былъ ему данъ отъ университета тогдашній студентъ, нынѣ ординаторъ Воспитательнаго Дома B. И. П., съ тѣхъ поръ постоянно ему преданный человѣкъ, который и до нынѣ живъ и слѣдовательно очевидный этому свидѣтель. По ложнымъ понятіямъ въ народѣ объ этой болѣзни разнесся слухъ, будто бы въ больницы кладутъ здоровыхъ и умышленно морятъ, вслѣдствіе чего однажды столпилось около больницы человѣкъ до трехъ сотъ, окружили ее и стали бросать каменьями въ окна, требуя доктора Француза, считая Овера такимъ по его фамиліи. Овера въ это время не было въ больницѣ; оставался одинъ П., который въ испугѣ растерялся и заперся въ больницѣ. Вскорѣ прибылъ Оверъ и когда узналъ о причинѣ возмущенія, вышелъ въ сопровожденіи П. къ народу и хладнокровно спросилъ его, чего они хотятъ? "Чего мы хотимъ?-- доктора Француза, что моритъ народъ православный", закричала толпа. Это я, отвѣчалъ Оверъ. Русскій народъ любить отвагу: смѣлость Овера подѣйствовала на первую минуту -- народъ опѣшилъ. "Дураки вы, дураки, продолжалъ онъ, чѣмъ бушевать, да орать и бить стекла, вы бы лучше пошли въ больницу да удостовѣрились, правда ли, что морятъ людей". "Да, какъ бы не такъ, отвѣчали нѣкоторые, чтобъ и насъ положили, а завтра на кладбище свезли въ общую яму, нѣтъ, братъ спасибо"! "Слушайте, возразилъ Оверъ, отдѣлитесь человѣкъ десятокъ и ступайте съ моимъ товарищемъ въ больницу, а я останусь здѣсь въ залогѣ отвѣтчикомъ за васъ". "Ну, такъ и быть, пойдемъ посмотрѣть, сказали отдѣлившіеся отъ толпы, да чуръ насъ не морочить". П. повелъ ихъ въ больницу, а Оверъ остался мерзнуть на дворѣ. Съ часъ продолжался этотъ осмотръ. Когда они воротились, они низко поклонились Оверу, робко проговоривъ: "прости насъ, кормилецъ, что мы тебя обидѣли, видно по всему, что и ты нашъ братъ православный; нѣтъ братцы, сказали они своимъ товарищамъ, здѣсь людей не морятъ, слышь ты еще виномъ поятъ, по дворамъ ребята!" Этого аргумента было достаточно, и народъ разошелся.
   Оверъ былъ суевѣренъ; но это не безъ причины. По многимъ случаямъ, бывшимъ съ нимъ, нѣтъ сомнѣнія, что онъ обладалъ свойствомъ предвѣдѣнія, что Французы называютъ seconde vue (второе зрѣніе). Вотъ что разсказывалъ онъ мнѣ: однажды позвали меня на консультацію къ одному больному. Я отправился и при входѣ на лѣстницу его квартиры мнѣ померещилась гробовая крыша, но такъ явственно, что я хотѣлъ воротиться. Въ это время вышли ко мнѣ на встрѣчу и пригласили войти. Больнаго нашелъ я хотя труднымъ, но вовсе еще не опаснымъ, и много оставалось средствъ, чтобъ дать болѣзни благопріятный оборотъ. Все семейство больнаго по словамъ моимъ радостно оживилось, на всѣхъ лицахъ просіяла надежда; одинъ я вслѣдствіе полученнаго впечатлѣнія былъ грустенъ и задумчивъ. На другой день узналъ я, что онъ умеръ, чего по состоянію больнаго никакъ нельзя было ожидать. Еще во время своей молодости разсказывалъ онъ о своихъ двухъ снахъ, изъ которыхъ одинъ всегда предвѣщалъ ему несчастіе и всегда сбывался: всякій разъ, какъ видѣлъ онъ поле, покрытое тюльпанами, умиралъ кто нибудь изъ его родныхъ или близкихъ ему друзей,-- и, что странно, тотъ же сонъ представился ему за нѣсколько дней до его кончины. Въ другой разъ, тоже въ молодости еще, приснилось ему, что входитъ онъ на крутую гору, которая была вся усыпана различными орденами и что кто-то говорилъ ему, указывая на нихъ, это все тебя изукраситъ, а вотъ этотъ орденъ будетъ твой послѣдній. Это была Владимірская звѣзда. И этотъ сонъ сбылся: онъ за четыре дня до кончины своей былъ награжденъ орденомъ Владиміра 2 степени, и когда ему о томъ объявили, онъ сказалъ: "поздно". Все это, конечно, должно было возбуждать въ немъ суевѣріе. Хотя смѣючись разсказывалъ онъ нянѣ своей этотъ послѣдній сонъ, называя его глупымъ, по няня ничего не находила въ немъ необыкновеннаго, говоря ему: а "кто знаетъ, чего не знаетъ"; на что получала отъ него въ отвѣтъ: "полно, няня, мнѣ ли думать о почестяхъ и орденахъ, лишь бы съ голоду не умереть."
   Если найдутся люди, которые захотятъ осудить Овера за его честолюбіе, находя его чрезмѣрнымъ, то на это можно имъ возразить, что честолюбіе не есть ни гордость, ни чванство, которымъ онъ вовсе не былъ подверженъ, и смотря, изъ какого источника честолюбіе истекаетъ, оно скорѣе можетъ обратиться въ похвалу, чѣмъ въ порицаніе. Оверъ достигалъ почестей не извилистымъ путемъ искательствъ, не лестью, не подобострастіемъ, но, чувствуя свое достоинство, онъ былъ обязанъ за нихъ единственно своему отличному дарованію, своимъ способностямъ, трудамъ и добросовѣстному исполненію своихъ обязанностей. Онъ не зарылъ талантъ свой, какъ рабъ лѣнивый и получилъ за то должное возмездіе.
   И могло ли ему быть свойственно предаваться пустому свѣтскому тщеславію? Будучи одаренъ отъ природы умомъ свѣтлымъ, основательнымъ, прозорливымъ, и обогативъ этотъ природный даръ пріобрѣтеніемъ глубокихъ ученыхъ познаній, по коимъ вышелъ онъ впередъ изъ ряда обыкновенныхъ людей и сталъ на ту степень высоты, на которой мѣсто его долго останется празднымъ,-- онъ конечно равнодушно смотрѣлъ на тѣ наружныя отличія, которыя не всегда бываютъ правдивымъ знакомъ истиннаго достоинства;-- и вотъ какъ мало занимался онъ ими: изъ двадцати своихъ орденовъ онъ никогда не надѣвалъ и не носилъ ни одного, выключая тѣхъ праздниковъ, въ которые долженъ былъ надѣвать мундиръ, въ остальное время затѣмъ они отъ праздника до праздника оставались въ забвеніи. Вообще что замѣчательно было въ Оверѣ -- это смиреніе и простота въ его домашней приватной жизни; такъ напримѣръ: имѣя прекрасный и богато-убранный домъ, онъ провелъ всю жизнь свою въ уютныхъ трехъ комнаткахъ, въ которыхъ, за отсутствіемъ всякой роскоши, все украшеніе состояло въ нѣсколькихъ любимыхъ картинахъ и завѣтныхъ портретахъ, въ этомъ числѣ въ изображеніи его старой доброй няни. Эти три комнаты были для него святилищемъ, тутъ въ пытливомъ любознаніи проводилъ онъ дни свои, укрывался отъ шума свѣта, забывалъ мишуру мірскаго тщеславія, и, окруженный своими пенатами, жилъ сердцемъ и душой. Остальная часть дома, украшенная изящными картинами, великолѣпными растеніями, прекрасной бронзой и мраморомъ, какъ будто ему не принадлежала; онъ среди всѣхъ этихъ причудъ роскоши считалъ себя не дома, мало ими занимался и съ особеннымъ удовольствіемъ удалялся отъ нихъ.
   Вотъ нѣсколько фактовъ, ясно доказывающихъ его душевную доброту и теплоту сердечную. Не далеко отъ Петровскаго парка на шоссе, къ нему ведущему, торговалъ старикъ, по имени Петръ Григорьевъ, измятыми яблоками и бубликами. Оверъ, жившій лѣтомъ на дачѣ своей въ паркѣ, ежедневно во время прогулки проходилъ мимо его и однажды изъ любопытства спросилъ старика, много ли очищается ему барыша въ день отъ его торговли. "Какъ придется, батюшка, отвѣчалъ онъ -- когда 5 копѣекъ, когда и побольше, не ровно". Оверъ далъ ему четвертакъ и съ этого дня получалъ онъ отъ него ежедневно то же въ теченіи трехъ лѣтъ до кончины старика, который, не торгуя по зимамъ, являлся къ нему ежемѣсячно за своимъ подаяніемъ; однажды, не найдя старика на обычномъ его мѣстѣ и узнавъ, что онъ захворалъ и отвезенъ въ Полицейскую больницу, Оверъ бросился туда, отыскалъ, или, лучше сказать, отрылъ его валяющимся въ какомъ-то темпомъ чуланѣ по случаю большаго количества больныхъ, уложилъ его самъ на койку и во все время его болѣзни до совершеннаго выздоровленія ѣздилъ пользовать его ежедневно: когда же старикъ кончилъ впослѣдствіи свое земное скудное странствіе, онъ самъ похоронилъ его на свой счетъ.
   Заштатный дьяконъ, служившій по найму въ Петровской церкви, что въ паркѣ, въ предсмертный свой часъ обратился къ Оверу изъ Шереметьевской больницы, въ которой лежалъ, письменно съ просьбою похоронить его, какъ подобаетъ по дьяконскому сапу, и заключилъ письмо свое этими словами: "хотя я знаю, что вы католикъ, но знаю и то, что вы просьбы моей не отвергнете, и потому на васъ одного надѣюсь и васъ одного о томъ прогну". Просьба его была свято исполнена: дьякона похоронилъ Оверъ со всею почестью, аттрибутами и въ облаченіи, ему по сапу его слѣдующемъ, разумѣется на свои счетъ.
   А Ивановъ, ветеранъ 12 года, бывшій смотрителемъ Градской больницы, больной, слѣпой, неимущій,-- кто взыскалъ его, кто принялъ въ немъ участіе, кто обезпечилъ его жизненныя средства. Тотъ же Оверъ, положившій ему отъ себя пенсіи 15 руб. въ мѣсяцъ. Но много могу я разсказать подобныхъ добрыхъ дѣлъ его. Такъ еще напримѣръ. Когда судьба начала улыбаться Оверу, когда онъ вышелъ изъ труднаго своего положенія, онъ первой заботой вмѣнилъ себѣ отыскать стараго слугу Рѣпіетникова Петра Алексѣева, нѣкогда ему прислуживавшаго, и двухъ прачекъ, подъ защитой которыхъ ходилъ онъ къ Крымскому броду учиться къ Ивашковскому греческому языку; всѣхъ ихъ пристроилъ онъ по богадѣльнямъ, обезпечилъ ихъ существованіе, каждый праздникъ навѣщалъ ихъ и надѣлялъ подарками, всѣмъ закрылъ самъ глаза и отдалъ послѣдній долгъ и до конца дней своихъ бережно сохранилъ тотъ образъ, которымъ благословили его благодарныя прачки. Няню свою Акулину Тихоновну, скончавшуюся тому восемь лѣтъ, похоронилъ онъ во Всесвятскомъ и, живучи на дачѣ, часто вечеромъ ходилъ посидѣть на ея могилкѣ, свято исполняя это по ея собственному завѣщанію. Она часто ему говорила: "смотри, Саша, когда я умру, ходи ко мнѣ на могилку курить свою цигарочку". Все это довершу я тѣмъ, что Оверъ въ теченіи своей жизни съ тѣхъ поръ, какъ нужда и бѣдность покинули его, выдавалъ ежегодно довольно значительную сумму своимъ пансіонерамъ. Жизнь это скрывала, по могила открыла. Память вѣчная тебѣ, добрый и благотворительный человѣкъ! Достойная супруга его обязалась въ память ему продолжать то же.
   Оверъ, какъ извѣстно, родился въ Россіи и былъ русскій подданный, обучался въ Московскомъ Университетѣ и частію въ медико-хирургической Академіи; по экзамену былъ удостоенъ тѣмъ же Университетомъ званія доктора медицины и хирургіи, былъ членомъ медицинскаго совѣта и другихъ ученыхъ обществъ, занималъ 25 лѣтъ каѳедру ординарнаго профессора и вмѣстѣ съ тѣмъ былъ директоромъ Терапевтической клиники, былъ почетный лейбъ-медикъ и инспекторъ всѣхъ Московскихъ гражданскихъ больницъ, равно какъ и больницъ учрежденія Императрицы Маріи. Провелъ всю свою жизнь въ Москвѣ, гдѣ быль кругъ всей его дѣятельности, и былъ истинно русскій. Русскій въ душѣ, и едвали не искреннѣе и положительнѣе чѣмъ иные природные русскіе, но его чувство патріотизма къ Россіи было основано на его душевномъ благородствѣ, онъ считалъ себя всѣмъ обязаннымъ той странѣ, которая пріютила, вскормила, возрастила, возлелѣяла, образовала его и покровительствовала ему; за то и онъ посвятилъ ей все, какъ сынъ благодарный, знаніе, трудъ, заботы, силы, жизнь.-- Никогда я не забуду, какъ прошлымъ лѣтомъ на водахъ въ Емсѣ, на которыхъ мы были вмѣстѣ, однажды за обѣдомъ въ гостинницѣ при многолюдномъ обществѣ вступилъ Оверъ въ споръ съ однимъ иностранцемъ на счетъ Россіи. Съ какой гордостію и одушевленіемъ, съ какой силой и увлеченіемъ, съ какимъ основательнымъ познаніемъ, съ какимъ твердымъ убѣжденіемъ и положительными доводами защищалъ онъ ее какъ родную мать свою, оспоривалъ своего противника и заставилъ его замолчать. Къ несчастію не всѣ русскіе такъ поступаютъ!
   Много слышалъ я преувеличенныхъ разсказовъ о несмѣтныхъ богатствахъ, оставленныхъ Оверомъ; но кто же не знаетъ, что трудно считать въ чужомъ карманѣ? Послѣ Овера осталось въ наслѣдство женѣ его и дочери 700 душъ, изъ коихъ 300 въ залогѣ, два дома въ Москвѣ на Молчановкѣ, дача въ Петровскомъ паркѣ и наличнаго капитала въ металлическихъ билетахъ 50 тысячъ рублей, что въ общей сложности можетъ составить отъ 200 до 250 тысячъ. Послѣ слишкомъ тридцати-лѣтней практики и такой, какую имѣлъ Оверъ, конечно можно опредѣлительно сказать, что не одна корысть заставила его посвятить всю жизнь свою на благо человѣчества, но въ этомъ ясно проявляется его любовь къ наукѣ и къ ближнему.
   Я не стану говорить объ его похоронахъ. Вся Москва, оплакивая свою общую потерю, потерю незамѣнимую, была свидѣтельницей той почести, которую отдали его праху. Но не могу не упомянуть о прекрасномъ изрѣченіи Гг. студентовъ, когда обязанные крестьяне покойнаго, пришедшіе за 120 верстъ на погребеніе его, просили ихъ уступить имъ нести его гробъ, они отвѣчали: "Оверъ живой никогда насъ не выдавалъ, а мертваго мы не отдадимъ", и съ Молчановки на Введенскія горы донесли его поперемѣнно на себѣ. Не смотря на это, къ сожалѣнію, нашлись и такіе люди, которые, забывъ добро, сдѣланное имъ покойнымъ, и считая по новымъ безобразнымъ идеямъ идолопоклонствомъ послѣдній долгъ, отдаваемый усопшимъ, вовсе не были, по тѣмъ конечно болѣе оказали ему уваженія, не смѣя присутствіемъ своимъ оскорбить прахъ и память достойнаго человѣка.
   Оверъ отъ таившейся въ немъ издавна болѣзни уже года за два до смерти сталъ измѣняться въ правѣ и расположеніи духа, свѣтъ и люди были ему въ тягость, и только въ кругу семейства своего и друзей онъ до конца дней своихъ оставался все тѣмъ же пріятнымъ, милымъ, добрымъ, привѣтливымъ и радушнымъ человѣкомъ какимъ родился. Но если допустить, что вѣроятно и было, что онъ по обширнымъ медицинскимъ своимъ познаніямъ, опытности и тому чувству предвѣденія, которымъ былъ одаренъ, уже съ начала болѣзни своей безотрадно долженъ былъ опредѣлить ея неизбѣжный исходъ, то могло ли оно быть иначе! Тяжело было ему умирать, слѣдя постепенно съ полнымъ сознаніемъ за всѣми предсмертными признаками: удѣлъ жестокой и ужасный! Оверъ выдержалъ его до конца съ непоколебимою твердое тію духа и христіанскою покорностію и послѣ мучительной и продолжительной болѣзни кончилъ дни свои мирно и безмятежно.
   Достойная его супруга и вѣрная спутница въ жизни закрыла ему глаза; она во время всей его болѣзни не покидала его ни на минуту ни днемъ, ни ночью, исполнила съ глубокимъ чувствомъ свой сердечный долгъ; и въ эту драгоцѣнную для нея могилу похоронила она всѣ прошедшія и будущія радости жизни своей.
   Послѣдній взглядъ, брошенный имъ на окружавшихъ его, былъ еще тотъ же проницательный добродушный взглядъ, исполненный огня и чувства, но увы! онъ былъ послѣдній, погаснувшій навсегда!
   Итакъ тебя не стало! Прости мой добрый, вѣрный Другъ, я плачу тебѣ этими строками безпристрастной хвалы дань моей душевной признательности за то чувство дружбы, которое сохранилъ ты ко мнѣ до конца своихъ дней. Да осѣняетъ могилу твою тотъ свѣтлый лучъ небесный, который нѣкогда озарилъ твою колыбель, призывая тебя на поприще полезной жизни, могила твоя будетъ незабвенна для тѣхъ, кто умѣлъ цѣнить и любить тебя.

-----

   Къ этому очерку жизни Овера, незабвеннаго для всей Москвы, и столько же для васъ, молодые его сподвижники, я присоединяю двѣ латинскія рѣчи, которыя всего утвердительнѣе опредѣляютъ его благородныя свойства, какъ человѣка и чувство состраданія, какъ врача.
   Первая изъ этихъ рѣчей, Coliorlalio, уже напечатанная прежде, была сказана имъ 25 апрѣля 1859 года въ клиникѣ по окончаніи его 25-лѣтняго ученаго поприща. Вторая, Alloqiiiuin, написанная имъ въ 1864 году, по къ сожалѣнію не сказанная по случаю его болѣзни, передана мнѣ его супругою.
   Эта рѣчь, послѣднее прощальное слово, достойнаго, мудраго, знаменитаго наставника къ ученикамъ своимъ, была посвящена вамъ, юные питомцы, избравшіе трудное, по благородное медицинское поприще.; а потому для васъ преимущественно напечаталъ я ее, и въ качествѣ друга Овера обращаюсь къ вамъ отъ имени его. Прочтите эту рѣчь съ чувствомъ сердечнаго умиленія, въ знакъ вашей признательности за его истинно отеческое попеченіе объ васъ, вникните въ ту святую, высокую, глубокую и правдивую истину, которую развертываетъ онъ предъ вами, убѣдитесь по словамъ его въ томъ, что врачу людскихъ страданій нѣтъ другаго пути для достиженія той благотворной цѣли, къ которой вы принятою на себя обязанностію должны стремиться, какъ тотъ путь истины, который онъ вамъ указалъ, и наконецъ оправдайте его попеченія объ васъ; идите за нимъ утѣшителями на это обширное поле человѣческихъ недуговъ, но идите его путемъ, путемъ благочестія, вѣры, любви, труда и самоотверженія; и тогда, вѣрьте ему, каждый изъ васъ, послѣдовавшій его завѣту, будетъ имѣть гордое право, не по имени только, но по дѣламъ своимъ назваться человѣкомъ -- ибо вотъ тѣ слова Христовы, на которыхъ онъ основалъ жизнь свою и которыя составляли его силу:
   Пріидите ко Мнѣ, всѣ труждающіеся и обремененные; и Я упокою васъ. Мато. гл. XI. ст. 28.
   Тогда скажетъ Царь стоящимъ по правую руку Его: придите благословенные Отца Моего! наслѣдуйте царство, уготованное вамъ отъ созданія міра.
   Ибо алкалъ Я, и вы дали Мнѣ ѣсть; жаждалъ, и вы напоили Меня; былъ странникомъ, и вы приняли Меня.
   Былъ нагъ, и вы одѣли Меня; болѣлъ былъ, и вы посѣтили Меня, въ темницѣ былъ, и вы пришли ко Мнѣ. Мато. гл. XXV. ст. 34, 35, 36.
   

ALEXANDRI AUVERT

Aulae CAESAREAE Archiatri Honor. *

Clin. Therae. Prof. P. O.

COHORTATIO AD AUDITORES

EX ANNI DECURSU DUCTA.

   Juni rursus circumacto el in gyrum redeunto anno acadeinico, quum fortasse Vobiscum, dilectissimi Commilitones, non liceat versari diutius, est mihi in animo, Vobis ultimum vale dicere.
   Nunc vero reapse fieri posse, ut in perpetuum a Vobis divortar, cogitanti mihi acerbus maeror et lucius incutitur, gutta cadit ex humentibus oculis, tremibunda haeret in gutture vox. Profecto enim non est vanum, nec fluxum aut fragile vinculum, quo professores et studiosi iiterarum inter sese cohaerent cl coalescunt. Itaque, Juvenes humani, probe sentitis, quid sit caussae, cur hoc temporis puncto animum et mentem demiserim, cur contristatus el afflictus ad Vos vultum orationemque convertam.
   Per tot annos quotidie assueveram lubens ac laetus revisere atria Clinices, conspicere auditores carissimos, qui jam pridem fere omnes collegae mei facti sunt, contueri Vos ipsos circa scholas meas semper assiduos et aetatis vestrae exuberantis strepitum et tumultum auribus percipere, Vobiscum adire lectulos aegrotantium, atque ita memoriam adolescentiac meae et studiorum praeteritorum repetere.
   Nunc autem in eo est, ut industriae praeceptoris terminus constituatur; nunc tempus instat, a pristina consuetudine, quae vim naturae obtinuit, recedendi et tandem munere me scholastico abdicandi, ut vitam occidentem in otio degam. Subeatur tamen, quae fortuna proponetur: {hav iv youvaci tetlrat,. Sint saltem, haud scio an ultima, verba magistri Vobis consilia ad meliorem officiorum informationem exprompta, atque in pectoribus vestris inhaerescant.
   Ardet mihi animus, iterum Vos artem medicam facturos praemonere, quid Vos in officio futuro maneat, quantique momenti sil diurnum munus ac ministerium, quo vestra sponte et voluntate fungemin; non domi in toro, at foris in loro inter homines plerumque medicis diffidentes et infensos, qui id quod ego, longinqua observatione edoctus et in via gloriosa illa quidem, sed maxime aspera aliquantulum volutatus, asseverare audeo,--totius vitae vestrae se ipsi judices severos stolidaque audacia feroces constituunt, qui semper medici opem misericordiamque implorant, requirunt, exposcunt, flagitant, inique ab eo plus, quam scientia fert, praestari volunt, gratiam rependunt nullam.
   Quam arduum sit medici officium et munus, mihi credite, Auditores, vix dici potest, at Vosmet ipsi
   27
   jam quodammodo comprehensum habetis. Etenim jam ipsi gravioribus studiis fere omnes vestras delectationes voluptatesque suavissimas posthabuistis, condonastis; jam curas, sollicitudines, inopiam, vigilias forti animo pertulistis; jam humani corporis infirmitatem et vitia per quadriennium laboriose investigastis; jam aegrotorum lectulis assidentes, salis superque spectavistis mortem tota sua nuda foeditate ingruentem, spectavistis homines mortis horrore correptos, tota condicione misera, tota naturae debilitate prostratos,--- sed etiam ex miseria ipsa didicistis, omnes sine ullo discrimine mortales, fraterna quadam Vobisctim necessitudine junctos, diligere, consolari, sustinere.
   Verunlamen quo difficilius asperi usque medici et est et habetur officium, eo praeclarior apparet ejus dignitas, eoque majus muneris momentum et pondus. Quid enim officium intellegimus? ,,Officium, ait Cruveilhier, est honos, est vita pura et integra viri, est fundamentum societatis humanae, quae, eo praetermisso, languescit, eo neglecto contemptoque dirimitur. Poscente officio, voluntates hominum libidinesque obmutescunt et honestati obediunt; jubente officio, vir bonus paupertatem et vincula praefert improbae nefariaeque prosperitati; duce officio, miles in statione manet praesidiumque tutatur, donec mortem occumbit; imperante officio, Regulus Carthaginem revertitur, ubi suprema parantur supplicia". Omnibus implendis officii partibus continetur medici decus atque praestantia. Hinc planissime verum est, quod jam saepius praedicavi ejusdemqne adhuc persuasionis plenus hoc die redintegro: ,,Si fortis esi. miles in pugna, fortior paterfamilias in rebus adversis; fortissimus omnium est medicus in epidemiis contagiisque, coram acervis dcmoricnlium". Sed ne animos despondete, Juvenes optimi! Quamvis enim, quod suscipere statuistis, munus opusque operosum sil et plena negotii ac laboris ars, quam exercere auspicamini: tamen officinm non modo leve et dulce videbitur, si, quanta sil el artis vis gravitasque et ipsius medici amplitudo, vere intellegetis, sed etiam hominibus salutiferum Vobisque ipsis fructuosum erit, si Vos doctos, humanos rcligiososque praebebitis.
   Hoc alloquio non possum equidem, quin pietatis el honoris caussa nominem virum, cui singulis annis, quum scholae aperiri coeptae sunt, justam laudem el praeconium impertivi. Quae primus in hac alma urbe studiorum clinicorum suasor et auctor, praestanti vir ingenio et omni laude dignus, Matthaeus Mudrow {Vid. Біографическій словарь Профессоровъ Императорскаго Московскаго Университета, П. стр. 114.}, praeceptor mihi in omnem vitam summe venerandus, olim dicere solebat, ea verbis iisdem adhortans reddo, repeto et retracto: " Doctum et probum huma- numque medicum esse oportere" {In ejus орете "Слово о благочестіи и нравственныхъ качествахъ Гиппократова врача".}. Ad hanc rationem et normam ipse vir praecellens lotam vitam direxit seque nobis medicis seroper imitandum prudentiae specimen et exemplar antiquae virtutis proposuit. Ut summam votorum consequi et sancta doctrinae medicae penetralia adire possitis, Imjusce viri vestigia sunt Vobis alacriter ingrediunda et persequenda.
   Sitis docti! Profecto enim, si agitur de salute et vita hominum, ignorantia est crimini. Cognitiones rerum comparantur dumtaxat acerrimo studio, summa diligentia, maximo opere, praesertim quum medicinae scientia in reconditis artibus vertatur atque consistat. Latae sunt igitur leges quaedam et condiciones, quibus nisi quis bene satisfecerit, ad medicinam non poterit faciendam accedere. Quo severiores illae sunt leges, quibus disciplina nostra adstringitur, eo satius munitur artis nobilitas, eoque tutius curationis confirmatur successus. Ego vero non prius Vos vere medicos fore contendo, quam, in Clinice vel in nosocomiis bene instituti, forcipem et scalpellum in manus ipsi sumpseritis. Neque enim quisquam est medendi cultor et artifex, nisi, ut ajunt, practicus. Quodsi Vos ad artem factitandam probe solideque instructos voletis, perscrutanda erit corporis humani natura diligensque adhibenda observatio clinica. Quem ad finem beneficio Principis mementote hanc scholam omnibus rebus opipare constitutam et Vobis apertam fuisse. Quam utilis, quam necessaria sil institutio clinica medicinae studiosis, etsi jam omnibus constat et liquet, tamen aestimari non salis potest. Omnem illam morborum, symptomatum, remediorum cognitionem atque scientiam, quam ars ac disciplina postulat, Vobis acquirere, singula valetudinis genera dignoscere, observare et in commentarios diurnos referre, permultis et variis et saepe numero gravioribus morbis curationem idoneam adhibere, statum aegrorum omni hora indagare et perspicere, notas, quibus singuli morbi corumque stadia inter se differunt, pro re et gravitate rimari et recognoscere, medicinam corporis, cordis et animi pervestigare, quid inulta? diagnosticam, diaeteticam et chirurgicam artem perfectius, quam alibi, non potestis sine periculo aegrotorum perdiscere nisi in Clinica, ubi semper, data medendi occasione, Vobis consilio et auctoritate adsunt praeceptores cati multarumque rerum periti. Confiteamur ingenue: ars medica, tot clementis notionibusque subtilissimis ac tot disciplinis condita atque composita, tradi plane et integre in auditoriis et e cathedra non potest, potest ac debet in conclavi clinico juxta lectulos aegrotorum exerceri. Quum igitur largissime Vobis parata sint omnia, quibus fieri possitis medicina doctiores: omne tempus ac studium in arte nostra tam salutari tamque eximia diligenter et salva fide collocetis, oro Vos atque obsecro. Vetus verbum hoc quidem est: nihil agendo homines male agere discunt. Acri medico nihil novi et incomperti debet esse indignum, quod investiget atque experiatur. Qui in literis non progreditur, dediscit.
   
   " Doctrina nam vim promovet insitam
   
   inquit poeta Venusinus. Sed quid adicit, Auditores?
   
   "Reclique cultus pectora roborant".
   
   Itaque hortando exsequor:
   Silis probi ! In commercio et convictu hominum, si reputes, quid medico et quo modo agendum sil: facile concesseris vix fieri posse, ut omnia tueatur officia probusque permaneat. Si eruditio atque scien lia praebet artis materiem, honestas docet, qua ratione ad usum illa transferenda esse videatur. Quidquid enim est, quod deceat, id tum apparet, quum antegressa est honestas. Vita medici bene morati est plena laborum periculorumque; huc accedit, quod, quum omnes aegros pares esse constet, sua sponte servus omnium, neque unquam sui juris est: at tamen ita se vinctum officio putat, ut ab ejus religione nunquam declinet, nec numera publica aut privata deserat. Homines ita facti sunt, ut non credant, non confidant nisi probo ac probato medico. Itaque jam in fronte templi Epidaurici legebantur inscripta: "Hunc locum intrare non licet nisi animis puris et castis". Jamque pater medicinae Hippocrates castam et ab omni scelere puram tum vitam, tum artem suam perpetuo praestiturum se esse juravit. Ac sane, quod de J. Caesare dixit adulator M. Tullius pro Ligario deprecatis, id verius dicam de docto et probo medico: ..Homo ad Deum nulla re propius accedit, quam salutem hominibus dando \
   Silis humani! Est communis ac pervulgata opinio, cum medicinae, tum artis clinicae et chirurgicae usu et exercitatione sensum obtundi atque hebetari vel humanitatis vel clementiae vel misericordiae nostrae. Nequit hoc, opinor, accidere nisi ingeniis rudibus atque incultis. Sed tamen moneo, Juvenes humanissimi, ne quotidiano doloris aliorum miseriaeque adspectu indurari ac torpescere animos vestros patiamini, et Vos omnes rogito, ut, hujus periculi vitandi caussa, praeter susceptam jam a Vobis rationem studii, etiam in artibus ingenuis,
   
   Quae poliunt animos hominum vilique popello Distinguunt,
   et in disciplinis liberalibus, quibus
   
   Pectora mollescunt asperitasque fugit, versemini, neve studia, quae potissimum ad humanitatem informant, neglegatis. Neque enim aliud quidquam tam impense obstat, quam humanitatis optima- rumque literarum studium, ne animus obdurescat. Quis est, qui non legerit verba poetae:
   
   Adde, quod ingenuas didicisse fideliter artes,
   Emollit mores, nec sinit esse feros.
   
   Optimo jure postulamus, ut Vos non modo medici gnari et experti, verum etiam homines omni vita atque cultu expoliti esse studeatis. Insuper, qui homo est, humanus esse debet, dicam: ceteros amare, consilio et opera fovere, caritate et benevolentia prosequi. Quapropter Vos ego et hortor, ut ita virtutem locetis, sine qua ars esse non potest, ut in successu curationis nihil modestia et pudore praestabilius putetis; et flagito, ut a timiditate, quae plerumque ex inertia suboritur, et ab audacia, cujus mater ignorantia esse solet, pariter longe absitis; et jubeo Vos esse animo placido, miti, indulgenti; et praedico ut ne collegas de dubiis casibus consultare dubitetis. Praecipue oro Vos et obtestor, ut ex animis odiosum invidiae sensum exstirpetis, qui medici bonam famam et existimationem contaminat et artis praeclarissimae splendorem gloriamque infuscat. Adjuvate potius inter Vos in onere, quod suscepistis, perferendo. Tum pro se quisque Vos vere excultos ac perpolitos putabit.
   At non satis est, Commilitones honoratissimi, Vos omni ingenii doctrinaeque praestantia exornatos videri.. Cunctis animi mentisque virtutibus cumulum affert omnium prima princepsquc virtus, Pietas erga Deum atque Religio. Cujus enim scientia, fides humamtasque non tenetur doctrina Christi, Qui est Via, Veritas et Vita, ejus animus in omni vitae genere labascit et perturbatur.
   
   Nil desperandum Christo duce et aus pice Christo.
   
   Itaque monens illis magistri mei excellentissimi praeceptis addam equidem:
   Sitis religiosi! Nullum magis decet, omnia, quae ad cultum Dei pertinent, diligenter tractare et verbis factisque Deum Supremum pie sancteque colere, quam medicum, vitae el mortis totiens arbitrum. Cavete igitur potentes Vos esse naturae existimetis, nolite vestro arbitratu in vitam hominum salutemque dominari, sed omnia refertote ad Numen Supremum, cujus opem atque tutelam fidentissimo semper animo invocare omnibus nobis necesse est. Hic fuit, hic est, hic erit usque Deus Omnipotens, qui tenebricosum iter Vobis decurrendum lumine suo collustrat, qui ab animo, tanquam al" oculis, caliginem dispellit, qui Vos a molestiis omnibus ac taediis vitae fortunaeque telis tuetur, qui mentes animosque tranquillat, placat, spiritus sui flatu permulcet et consolatur, qui denique sanctum illum amorem excitabit et alet, quo duce per dolores generis humani iter vestrum conficietis.
   Nihil mihi reliquum esse video, quam ut salvere Vos jubeam. Pergite nunc, Juvenes carissimi, unde coepistis, eadem via, quae Vobis patet, ad labores obeundos, pergite, vitam juxta ac mortem aestimantes. Honorificentissima sors est, quam duxistis; suscipienda Vobis munia sunt ampla, sancta. Proinde constanti animo in sententia perseverate: omnes vires omnesque nervos laeti contendite ad id, quod Vobis propositum est, assequendum; omni studio laborate, toto animo in omnes muneris partes incumbite, in duris haud unquam deficite, vigilate, memores eorum, quae dicit, vitam Jesu proponens, Matthaeus XXIV. 46: Beatus est ille servus, quem, quum venerit ejus herus, offenderit in officio vigilantem^ Namque hic herus est Dominus noster, qui omnibus acclamavit. "Venite ad me omnes laborantes et onusti, et ego recreabo vos: subite ju- ,,gum meum, et a me discite, qui mitis sum et r animo submissus; et invenietis cordibus vestris ,,requiem. Meum enim et jugum commodum et ,,onus leve est" (Malth. XI. 28. sq.).

Valete I

   Mosquae a. d. IX. Cal. Majas an. 1858.
   

ALLOOUIM,
QUO
AUDITORIBUS SUPREMUM VALEDIXIT
ALEXANDER AUVERT

Clin. Ther. Prof. P. Ord.

   Viatori, longinquum diuturnumque et molestum iter lacienti, non modo per intervalla jucundum, sed pas- sim etiam necessarium est, in flexu viae subsistere, ut a laborum continuatione conquiescat, et vires animumque reficiat. Hoc enim tempore ad quietem dato, cum oculos in praeteriti temporis itinerisque emensi spatio defigit, ac de ante acta et decursa aetate recogitat, tum se ipse perspicit, totumque intuetur et tental; bis tranquillis locis lubenter reminiscitur et percenset, quae sibi acciderint ingrata, quae difficultates cursum retardarint, qui casus adversi asperum arduumque iter reddiderint, idemque animo reputat et ponderat omnia, quae ipse ad impedimenta vitae superanda suscepit, peregit, exantlavit. Cum omnibus religiose agentibus, tum praecipue medicis nonnunquam necessaria haec est rerum praeteritarum recordatio et quasi repetitio, ut (piae iis el viam et metam, ad quam properant, commonstret, et animum addat ad pergendum, qua fortuna duxerit, el potestatem faciat alios quoque minores natu, ad eandem viam ineundam aut sua sponte aut sorte destinatos, commonendi.
   Ante hos undequadraginta annos, eodem die, eadem hora, inter eosdem parietes ego, in stadium ingressus, suscepi studiorum rationem, el medicinam capessivi,--sic erat in fatis,--ac rerum fortuitarum concursione permira, caussarumque peropportuno nexu, etiam hoc die, eadem hora, in eodem aedificio grave professoris munus atque officium ad finem perduxi et consummavi. Lustris fere octo circumvolutis, longum sane iter confectum inter summas vitae anguslias inchoatum, inter varias difficultates atque inopiam continuatum, inter curas, molestias el sollicitudines percursum, cum animi doloribus cruciatibusque absolutum acerbissimis, qui, mentem meam saepius perturbando, laetos et serenos adulescentiae dies obnubilarunt, aetatis adultae noctes inquietarunt, provectioris horas subcisivas contristarunt, Pectus enim est, quod medicos facit!
   Atqui hodierno, mihi potissimum solemni et sancto die, quum praeterita respicio et contemplor, quum anfractus, fauces ac derupta itineris mente perlustro, quum solitudinem, maestitiam et angores recordor, quibus tam saepe impediebatur progressio mea, tam saepe aestuabat dubitatione mens, tam saepe fides erga omnes cl omnia labefiebat ac paene exstinguebatur: tum, etiamnunc suspensus, quaestionem mihi propono, num unquam tot damna perlata, tot victae difficultates, tot labores exacti parvis illis laetitiae felicitatisque momentis pensari posse videantur, quae, lanquam rari nantes in gurgite vasto, ardua medici negotia exhilarando interceperunt?
   Converto me ad vos, auditores humanissimi, ad hanc hilaram facclamque juvenum phalangem tam saepe mihi circumfusam, sanguinis et virium plenam, vitae fortunaeque cupidam, artis humanissimae studiosam, futurae in arena, quam desero, sortis adhuc nesciam. Credite experto amico! Quid in vitae curriculo vobis immineat, mecum reputans, et cogitatione mihi effingens primum allissima studia et vigilias fere perennes vobis subeundas inter cadavera, in amphitheatris putrido foetore imbutis, inter dimicationes prope cotidianas adversus omnia dolorum et malorum genera mediis in contagionibus nosocomiorum, deinde omnem vestram erga homines male affectos caritatem, misericordiam, curam, labores frustra et nequidquam consumptos, contentiones corporis animique inanes et cassas, pro hisque omnibus ingratos hominum in vos animos, lentitudinem, obsequii et operae vestrae irreverentiam, ad haec vestram animi moderationem, injuriarum tolerantiam et laborum contemptionem, denique aut debilitatam ante tempus valetudinem aut praematuram mortem, haec igitur omnia recogitans, nescio, sintne vobis arenae, in qua certare auspicamini, fores aperiundae, an in omnem vitam occludendae, et dubito, utrum vobis suadeam. Quae dixit Cicero (pro Mur. 9) de juris perito, qui consulendo ct agendo prosit civibus, ea recte ad medicum referenda existimo, ct ajo: "Mcdicinam didicit; mullum vigilavit, laboravit; praesto multis luit, inultorum stultitiam perpessus est, arrogantiam pertulit, difficultatem exsorbuit, vixit ad aliorum arbitrium, non ad suum".--Attamen etiam acerbissima vita aliquid habet dulcedinis!
   Non cuique licet esse medico: cujus munia atque officia tam gravia sunt, tamque innumerabilia, ut ea facere et servare non possit nisi vir animo et patienti et pio, qui vere homo est, nihilque humani a se alienum putat. Neque enim potest alius quisquam medico esse aptior, qui tantam tamque gravem Patientiae personam sustineat, ad quam eum voluntas firmat, vitae genus erudit, fortuna exercet. Jam debet esse in medico naturale quoddam, ut corporis, ita mullo magis ingenii robur, a tranquillitate animi sustentatum, quod etiam e vultus perpetua quadam serenitate et constantia elucet. Medicus vitae genus delegit hoc, in quo maxima vis patientiae sit et exercitatio assidua, ac mature se ipse applicuit ad eam studiorum munerisque rationem, quae praecipuum adjumentum et subsidium valde necessarium requirit patientiam. Tum labor, ubi in rebus magnis, bonis, pulcris consumitur, habet aliquid levamenti atque adeo condimenti. At cotidie haerere ac sudare, certe tempus perdere in rebus minutis, sordidis, ineptis, in injuriis, sceleribus et omnibus exemplis infirmitatis et, quae major est, iniquitatis humanae cognoscendis, in deprehendendis erroribus, vitiis, fraudibus, ad quae vel voluptatis vel lucri vel gloriolae studium instigat et impellit, ea vero aerumna est, in viro probo et docto, praesertim ingenioso, incredibile patientiae robur desiderans. Profecto enim ut vel ingeniosior est quisque vel probior, ita solet esse in stupore aliorum vel improbitate iracundior atque impatientior. Quotiens ab aegrotis medicus flagitando obtunditur, querelis precibusque angitur, rogitando enecatur! el in his vincere oportet animum et fortiter perferre importunitates, si artem suam salutarem recte facere velit! Impatientia, etiamsi justa, semper inutilis, saepe etiam noxia est, officitque mentis luminibus et animi aequitati. Quodsi quis vestrum, ut par est, ad hanc vitae rationem ita accessit, ut justitiam, fidem, religionem omnibus rebus potiorem ducat, ei patientiae exercendae corroborandaeque larga materia suppetit. Quam inhumane, quam monstrose cum isti hemicilli, qui se ipsos magni atque elati ingenii viros putant, tum etiam ille apud Goethium Faustus ante omnia exsecratur patientiam! At quam pulcre, quam vere apud Homerum Ulysses in acerrimo contumeliarum el injuriae sensu, quo quis alius ad ulciscendum incitaretur, pectus leniter percutit et animum suum sic alloquitur:
   
   Τέτλαϑι δὴ κραδίη, καὶ κὺντρον ἄλλο ποτ' ἔτλης'
   (Perfer, quaeso, anime, mullo graviora tulisti).
   
   Quamquam, quid poetas moror? quum exemplum longe certius et luculentius habeamus in patientia Jesu Christi, quae cum acerbissimo sensu constantissime fert injurias et vexationes. Neque enim ulla est major, aut humanior, eademque divinior, aut Christiano homine dignior virtus, quam patientia, quae omnium magnarum et admirabilium virtutum vehit radicibus haeret, nec est proprie una, sed plurimarum ct maximarum summa, ideoque praeter celeras omnes in libris divinis ila commendatur, ut sine ea Christiani ne nomen quidem teneri possit, cum ea et per eam similitudinem Christi jam in hac vita consequamur.
   Nunc vero Vos, juvenes optimi, intellexisse confido, cur semper dixerim, et hoc potissimum die contendam, nullum alium, nisi probum, purum et pium hominem posse ct debere esse medicum. Humilem, sordidarumque cupiditatum coeno oblitum ac demersum animum non decet, ad medicam artem faciendam accedere, quippe qui non alte sentiat, nullam gravem cogitationem suscipiat, nullo modo ad hujus artis altitudinem niti possit. Qui parva et humilia sectatur, quomodo magna et alta cogitare atque appetere? qui servilia curat, quomodo liberale et generosum aliquid parere ex sese et edere potest? Quomodo autem generoso animi motu et affectu concitari, cumque transfundere in animos audientium possunt ii, quos nihil movet, nisi suum lucrum, sua laus, sua voluptas, nihil angit atque sollicitat, nisi alienum commodum, alterius gloria, res ab aliis bene ac feliciter gestae? Praeclare et magnifice Paulus: "Quis vestrum affligitur, quocum ego non pariter affligar? quis vestrum ab aliorum vel exemplo vel errore noxam trahit, ut ego non dolore afficiar? Etiamsi me haud pari amore redametis, tamen vitam pro vobis profundere paratus sum". Unde praeclari illi motus? unde illi magni sensus? unde aliorum illa caritas? ,,Amor Christi tenet nos", inquit. Mihi credite, juvenes, quacunque in conditione versabimini et artem nostram exercebitis:
   Mergere nos patitur, sed non submergere Christus.
   Quodsi ab hominibus nullum meriti pretium desiderare, nullum fructum percipere potestis: quidnam studia, curas contentionesque vestras compensat? Jn nullo alio, quam in vobis ipsis, renumerationem amplissimam invenietis. Namque omnia damna o- mnesque labores praeponderantur conscientia recte factorum. Illa parva, quae supra commemoravi, laetitiae et felicitatis momenta, quae munus Vobis delatum praebet, ejusmodi sunt, ut laboriosam et obscuram medici vitam reddant faciliorem et illustrent, labores minuant, vires corroborent, deficientem animum sustentent, eumque in hoc plenissimo miseriarum curriculo ad finem, justo homine dignum, adducant; illa felicitatis momenta tam sublimia, tainque augusta sunt, ut medicinae studium omni generoso homini cupiundum et expetendum esse videatur. Est profecto splendidum, magnificum, a Deo assignatum, muneris officium, praerigescentes jaimpie algidos morienlium artus refovere, exusta labra et linguam siccescentem febricitantium humeclare, lancinantes viscerum dolores mitigare, veneni in aegro et naturam dignoscere et effectum letalem tollere, arcanam morbi caussam invenire, fontem affectuum cordis et animi detegere, judicis forensis dubitationem discutere, ad miseros homines sublevandos e sinu gremioque familiae abstrahi, et felicitate domestica interdio et noctu carere, contagia domum referre et eadem vi morbi replere carissima pectora, quibus homo nihil in vita suavius habet, carcerum tenebras praesentia vestra collustrare, comprehensos et noxios morbo laborantes levare, sustinere, consolari, eorum poenitentiae relinquere locum, tectos aegrotorum terrores verbis amore perfusis, ex imo pectore haustis et in animos penetrantibus amovere, nec non chirurgiae, antiquissimi generis medendi, ope membrorum usum infirmis restituere, ex aperto jam tumulo patrem familias, conjugem dulce ridentem, matrem amatam et dulce loquentein, filium spei optimae plenum eripere ac reddere luci. Quid plura? talia sancte religioseque exsecuti officia, fervidas gratorum animorum preces la- crimasque merebitis; ut memoria vestri a posteris pie colatur, efficietis -- quid alucinor? augebimini gratia divina Salvatoris, (pii vos ad suam dexteram sedere jubebit, dicens: "Venite, beati Patris mei, possidete "paratum vobis regnum a mundo condito. Esurivi "enim et cibum mihi praebuistis; sitivi et dedistis "mihi bibere; hospes eram, et recepistis me; nudus, "et cooperuistis me; infirmus, et visitastis me; in "custodia eram, et venistis ad me" (S. Matth. XXV. 34-36).
   Atque ita pergite, juvenes, ad labores obeundos, inite vastissimum certaminis campum, vitam ac mortem juxta aestimantes. Deus Vobis studia fortunet annuatque nutum et numen suum conatibus vestris.

Valete.

   Mosquae,
   d III. m. April.
   a. 1864.
   

 Ваша оценка:

Связаться с программистом сайта.

Рейтинг@Mail.ru